(ТВ Е, 28. мај 2026.)
У систему који сваку идеју грађанске државе и њених граница доживљава као пораз, делује логично да се као први на нишану нађу они који не подржавају тај наратив, или му се директно супротстављају.
Генерацијама већ, српско друштво своју судбину закључава у улогу жртве. Архи—патња, као резултат архи—страдалништва, обележава историју, али служи и као морална парадигма за будућност. Сваки искорак из тог шаблона раван је издаји нације и њених интереса.
Томе су подлегли и студенти. Тако је као својеврсна најава минулог окупљања на Славији 23. маја, неколико дана раније лансиран њихов “Меморандум о Косову”. У земљи затрпаној трагедијама, криминалом, и урушавањем институција, студенти су за прво програмско изјашњење одабрали управо Косово — вечиту тему погодну за емоционалну мобилизацију и политичку манипулацију.
Сам скуп је, такође, протекао уз присутну средњевековну иконографију. Бројност и поруке учесника јасно су га разликовале од верског окупљања у државној режији одржаног неколико дана раније. Али по неким заставама и порукама скоро да су се два скупа могла помешати. Тако су се међу студентима, уз већ традиционалног “локнастог Исуса” и “не дамо Косово”, нашли и Други светски рат, жртве, НДХ и Јасеновац. Народног јединства ради, сјединиле су се будућност и прошлост у емоционални хаос и национални муљ, који, поново, не нуди решења — већ само нову кукумавку.
Питање је, додуше, колико све то треба да буде изненађење. Јер, студенти су само деца својих родитеља и омладина једне национализмом и дрским историјским фалсификатима задојене средине. Где као да десетинама година траје такмичење ко ће фантастичнију причу да измисли и утне је у историју која, као и већини народа на просторима Балкана, има поприлично рупа.
Тај феномен одлично је објаснила Сандра Станковић, угледни археолог из Велике Британије:
“Историја није глина, коју свака генерација може обликовати по сопственом нахођењу. Чињенице не бирају страну, не повинују се тренутним интересима. Данас, многи, конструишу сопствену верзију прошлости, занемарујући научну методологију и аутентичне изворе зарад политичких поена.
Историја која се измишља да би служила садашњости престаје да буде наука и постаје манипулација. Вратимо се документима и истини — јер чињенице су непобитне, без обзира на то колико су некоме непријатне”.
Генерацијама понављана мантра, међутим, заузела је место и у свести и у геному, па је чињенице сада одатле тешко могу истерати, бар не без великих ломова и замерања. Симбиоза државе и цркве у Србији, тај успешан пројекат владања слабо образованим и често приглупим масама, уверљиво манипулише емоцијама и карактерима. Ако немамо (баш) славну прошлост, измислићемо је. Ако немамо (баш) историјске изворе, имамо народно песништво. У коме ни присуство елемената научне фантастике не шкоди, а и не доводи дотле да ико у маси посумња у веродостојност извора.
Када је у Априлском рату 1941. изгорела Народна библиотека у Београду, нестали су и бројни ретки списи, ближи изворним догађајима од каснијих тумачења која су их заменила. Тиме је отворен додатни простор да историју, тамо где недостају чињенице, попуњавају митови, произвољна тумачења и политичке потребе.
А тамо где нема јасних одговора, брзо наступају теорије завере. Тако је и уништење Библиотеке временом постало део националне митологије: мање као питање историјске одговорности (зашто није исељена; зашто није гашена кад је само тињала), а више као доказ вечитог страдања и туђе мржње према Србима (немачка „намера“ да затре српско сећање).
Драматичнија верзија готово увек победи рационалну. Јер друштва која идентитет граде на колективној жртви тешко одолевају причама у којима су истовремено и хероји и мете историје.
Питање је, додуше, како би рестаурација српског раног средњег века уопште изгледала и да су документи остали. Јер је већина њих настала од десетак до неколико стотина година после краха те државе. Али, свакако да не би било превише простора за разне креације, мада би тешко било избећи тетоваже Жарка Лаушевића како убија Љубу Тадића — сцена из филма “Бој на Косову”, у којој историјски непотврђени Милош Обилић историјски непотврђено убија османског султана Мурата.
Бој на Косову (1389.), иако тек тужни епилог краха српске средњевековне државе, постао је, дакле, митски догађај којим све почиње и све се завршава — и у националној повести, песми, причи и у свакој другој мотивацији. Томе су окренути школски програми, тиме нас засипају медији, то је све чешће зачин чак и свадбе или сахране, Косово је сањани и недостижни идеал. Права пропаст српске државе, битка на Марици (1371.), једноставно није била толико славна и гламурозна, да одговара величанственој прошлости небеског народа.
Заиста, не звучи лепо пред огледалом величине чињеница да су моћну и добро наоружану српску војску поразиле далеко малобројније Османлије, поклавши на спавању пијане и надмене силне витезове. Опет, јуначки и гордо изгледа битка у којој су страдала два цара — чак иако је један од њих био само кнез, до јуче тек посилни (“ставилац”) старога цара, чијег је сина, последњег српског цара, издао управо неколико година пре те битке.
Али, поред толико величанствености, ко мари за неке ситне чињенице? Кога брига што је кривац за пораз и потоњи османски вазал у народној поезији проглашен за хероја, док је стварном хероју пришивена титула издајника? Ако су из крви српских витезова порасли онолики црвени макови, центар и место рођења српске државе има да буде Косово, јер историјска истина – да је то Рас – није ни приближно гламурозна и подобна за пумпање националног ега.
Но, да се пумпа само национални его, ни по’ јада. Пумпа се националистички его, а то је кудикамо опасније. Лаж и фантазија увећавају се геометријском прогресијом, и истим интензитетом истискују истину и разум. Онда се на тој новој “истини” граде положај и права супериорног народа и природног хегемона. И оправдања за свако непочинство. Јер народ који себе трајно види као жртву лако почне да верује да му је све дозвољено.
После краха Милошевићевог ратног замаха с краја осамдесетих и током деведесетих, националистички дискурс у Србији се поново нормализује. У Србији Александра Вучића, додуше, с нешто смањеним обимом утицаја у односу на доктрину из времена распада СФРЈ. Баш захваљујући суманутој Милошевићевој политици, на којој је Вучић градио свој вредносни и морални систем, сада су бар неке државе бивше СФРЈ безбедне. Оне остале државе у свету где има Срба су, наравно, безбедне у оба случаја, јер национализам и шовинизам стају тамо где престаје њихова надмоћ у сили и техници. Садашњи национализам ограничен је на непосредну околину и унутрашње потребе.
Самостални уметник Александар Бобић тај феномен је једном приликом, можда прегрубо, овако објаснио:
“Као у нацизму, светосавље је експликација расизма, ресурс подређивања маса и лажна нужност. Када верујеш да све мора имати разлог, онда све мора бити подложно рачуну, категоризацији и оправдању, те га мораш контролисати. У “српском свету” и међу Србима ништа не измиче фашизму.”
Управо имамо примере да је, поводом двадесете годишњице петнаест година закаснеле обнове црногорске државности, из врха србијанске власти и њој послушних септичких јама, колоквијално названих “медији”, испаљена нова салва ратнохушкачког материјала с инфантилним тезама о издаји. Закључно с опскурним филмом “Референдум — прича о измишљеној слободи”, чији се сценариста и наручилац сам јавио из Кине.
У србијанском јавном простору уобичајено се чује теза да је Црна Гора “српска држава”, да су Црногорци “измишљена нација”, да је црногорски језик политички конструкт, а црногорска црква тек невладина организација. Добар део политичке елите, академске заједнице и верских структура такву реторику не само да толерише, већ је активно промовише. Тиме се систематски подривају суверенитет и идентитет суседне државе, уз истовремено декларативно залагање за регионалну стабилност. На крају се са увреда, понижавања и непризнавања постојања, прешло на наредни корак и ударац на само срце Црне Горе, Цетиње. Симбол и бастион одбране управо онога што се са националистичких позиција напада.
Наравно, ту истински доброг одговора нема. Јер у данашњој Србији је јавни простор наштелован на конфликт, са сваким ко се на било који начин супротстави доминантном наративу. Споља или изнутра, свеједно. Пуким игнорисањем понуђене благодети великосрпске хегемоније, или отвореним отпором таквим идејама — опет, свеједно. Судови најчешће не раде по закону, принципима права и правди, па је илузорно очекивати заштиту. Политика је сведена на неразумно силеџијство тако да ни од дипломатије нема вајде. Иако умногоме отрежњени, западни савезници и даље радије праве компромисе, верујући да некако у своје окриље ипак могу да увуку европску државу чије срце доминантно куца за неку азијску деспотију.
Најзад, конфликт је постао основни механизам опстанка таквог система. Без стално произведене угрожености, без непријатеља и историјских рана које никада не смеју да зарасту, читава конструкција остала би без смисла. Зато се прошлост непрекидно враћа у садашњост — не као опомена, већ као политичко гориво.
Србија данас не живи од своје будућности и за њу. Она политички преживљава од рециклиране прошлости. Од митова, рана, костију, издаја и вечитих непријатеља.
А друштво које упорно одбија чињенице, на крају почне да одбија и саму стварност.
Тада више није питање ко управља државом — већ да ли држава уопште постоји у времену у којем се налази.