(ТВ Е, 6. јун 2026.)
На овом месту човеку не застане само дах. Застане и време, а онда, сваким новим кораком, као да крене уназад. И одједанпут сте усред битке, која је променила будућност.
Из десантних чамаца, у плићаку запенушаном великим таласима, искачу војници Прве и 29. америчке пешадијске дивизије. Искачу у пакао. Многи падају мртви и пре него што додирну воду. Исто пролазе прекаљени борци Прве, и већином неискусни, голобради младићи 29. дивизије. Елитни ренџери 2. и 5. батаљона херојски гину, да би неутралисали немачку артиљерију. Два батаљона амфибијских тенкова (741. и 743.) утапају се у високим таласима.
Било је то најтеже и најкрвавије искрцавање, од свих пет сектора тог Дана Д. Уместо слабог отпора 716. посадне дивизије, сачињене махом од не-Немаца, америчке војнике су 6. јуна 1944. сачекали прекаљени ратници немачке 352. дивизије. Ромелово изненађење, које обавештајци нису открили. Утврђења (попут WН 62), бункери, минска поља, противтенковске препреке… Јаук рањених и штектање митраљеза. Од експлозија и смрти, једина заштита – песак.
Осети то човек, некако, на том месту и 82 године касније. Као да је и сам у том гротлу. Зује меци, протрчавају успаничени војници у потрази за било каквим заклоном. Дим има боју крви. Плажа прекривена згрченим телима. Ваздухом одзвања бол. Имам потребу да клекнем, као да су на местима данас живописних кућа окићених заставама савезника, немачки бункери који шаљу смрт. Те слике нису само моја машта или визија: има овде неке енергије која води незабораву.
Војни планери су ову плажу за десант, којим је започео пад Трећег рајха, назвали “Омаха”. По граду са америчког средњег запада, на реци Мисури, познатом по густом саобраћају и слаткишима. Веровали су да ће силно бомбардовање растурити слабу немачку одбрану. Преварили су се. Цена те погрешне процене биле су хиљаде младих живота. Чак ни данас, када би, да није било рата, ти младићи били старци, још се не знају имена свих погинулих.
Данас, плажом “Омаха” владају необични мир и тишина. Дугачка, ситног светлог песка, окупана шкртим јутарњим сунцем и без на Атлантику тако уобичајеног ветра. Упркос стотинама туриста, спокој плаже тек понекад прекине лак талас Ламанша. Какав контраст у односу на бес мора тог Дана Д… Не знам може ли се рећи – лепа плажа? Како место толиког страдања може да буде лепо? Знам да и ти туристи осећају исто. Нема уобичајене буке, дозивања, смеха међу њима. Пролазе ћутке, замишљени.
Стичем утисак да овде и галебови ћуте. Не чујем им уобичајене крикове, који испуњавају атлантске обале. Или је то варка ума? Газећи по овом песку, осећам се као да чиним светогрђе. Као да ступам по крви хиљада оних који су из далеких САД дошли да помогну Европи. О којој, можда, дотад нису ни знали ништа, сем да им је неки далеки предак из тих крајева препловио Атлантик у потрази за бољим животом.
Шта ли су, размишљам док ходам, наредници причали тим младићима уочи инвазије? Чиме су их куражили? Јесу им говорили о лепим француским женама, које једва чекају ослободиоце? Или о вину, божанском нектару који се не одваја од француског сира? Јесу ли им причали о Богу? Или, можда, о кафанама с веселом музиком и карактеристичним воњом “голоаза” и “житана”?
Онда ми на памет пада “пустињска лисица”. Како су само насамарили Ервина Ромела. Немачки су га метеоролози уверавали да због лошег времена и олуја не може доћи до инвазије, па је отишао у Берлин да честита 50. рођендан супрузи, који је – ето историјске ироније – падао баш 6. јуна. Да ли би Дан Д другачије изгледао, да госпођи Луцији два дана раније супруг није понео на поклон ципеле из Париза?
Ретки трагови на плажи данас показују шта се овде збило. Полутрули остаци монтажне луке и инсталације за извлачење опреме. Кажу да су се и после 40 година од инвазије, овде проналазили шрапнели и комади муниције. Остало су избрисали таласи, ветар и живот – оном својом чудном моћи да поново никне и после највећих трагедија.
ЗНАЧАЈНЕ ГРОБНИЦЕ
На америчком војном гробљу у месту Колвил-сур-Мер, сахрањено је 307 непознатих војника, на чијим крстовима пише: “Овде у славном поносу почива брат по оружју познат само Богу”.
Овде су једни поред других сахрањени и парови браће, погинули у Нормандији. Међу њима су и браћа Ниланд (Престон и Роберт), чија је судбина послужила као инспирација за чувени филм “Спашавање редова Рајана”.
Најзад, овде лежи и син америчког председника Теодора Рузвелта и добитник Медаље части, генерал Теодор Рузвелт млађи. Он је преминуо од срчаног удара у Нормандији кратко након што је предводио трупе на плажи Јута. Сахрањен је поред свог брата Квентина, који је погинуо у Првом светском рату, а његово тело накнадно пребачено овде.
Обалу чине куће два села, која се овде додирују. Два споменика, од којих један на самој плажи. Скулптура “Les Braves” (Храбри) израђена је 2004. од нерђајућег челика и састоји се од три елемента: Крила наде, Слобода и Братство. Требало је да буде привремена инсталација, реакције јавности учиниле су је сталном. Други споменик је старији, и налази се на озиданом тргу изнад плаже: камени меморијал у облику брода. И са мотом велике Прве дивизије на себи.
Све је овде посвећено сећању на Дан Д. Испред сваке куће бар нека застава. Доминирају америчке, али ту су и француске, као и заставе осталих савезника. На око 200 метара од плаже, налази се Меморијални музеј плаже “Омаха”. Овај мали војни музеј приказује колекцију униформи, возила, технике и личних предмета из Другог светског рата.
Поред фотографија, писама, упаљача и табакера изложено је оружје које је те људе слало у смрт. Са детаљима из којих се може реконструисати живот, налазе се и средства која су га одузимала. Та близина живота и смрти овде не тражи објашњење — сама се види. Можда управо зато овај мали музеј оставља јачи утисак него што би се очекивало од његове величине.
Између тенкова, хаубица и чувених џипова “Vilis” (Форд ГПВ), пажњу ми привлачи велика челична препрека налик капији. Реч је о такозваној “Белгијској капији”, једној од противтенковских препрека које су Немци постављали дуж нормандијске обале. Тешка више од тоне, служила је да заустави или успори возила на прилазима утврђеним положајима, обично у делу између линија плиме и осеке. Данас мирује на травњаку музеја, али њена масивна конструкција довољно говори о томе колико је тешко било савладати овакве препреке под ватром.
Још даље, на литици изнад плаже у месту Колвил-сур-Мер, америчко гробље и Меморијал у Нормандији. Непрегледан низ белих мермерних крстова и Давидових звезда, сведочанство огромне жртве. Беспрекорно уређено и одржавано гробље, на чијих скоро 70 хектара површине лежи 9.387 америчких војника.
Обележја је, у ствари, 9.388. Савршено поравнатих, окренутих ка западу – ка домовини страдалих, 9.237 латинских крстова и 151 Давидова Звезда. Надгробни споменици, распоређени у десет блокова, крију један гроб мање. Јер, у једном гробном месту овде су сахрањена два ратна друга, чија су тела потпуно уништена, а тада нису постојале софистициране анализе којима би се утврдио идентитет. Остали су да леже онако како су страдали – заједно – али су зато постављена два споменика, са именима обојице.
Пролазим кроз ту вечну стражу ћутке. Размишљам, никад домовина не може да се одужи онима који су за њу дали оно највредније што имају. Али, ето, ако је каква утеха, ово последње почивалиште целе једне дивизије, бар је брижљиво уређено и из сваког детаља виде се поштовање и почаст.
У задњем делу Меморијала направљена је полукружна структура где су уклесана имена још 1.557 војника, чији остаци нису идентификовани или пронађени. То је Зид несталих. Поред имена оних који су у међувремену пронађени налази се посебна розета. Мени је то, некако, био најтужнији део овог комплекса.
Иначе, гробљем доминира импозантна полукружна колонада од гранита, која у свом центру има бронзану скулптуру високу скоро седам метара. Скулптура се зове “Дух америчке омладине који се уздиже из таласа”. Унутар колонаде су две огромне карте угравиране у зидове. Оне детаљно, уз помоћ војних симбола, приказују планове искрцавања на плажама Нормандије и ваздушне операције које су пратиле пробој. Тек поглед на њих, чини ми се, открива праву грандиозност ове операције.
У самом средишту гробља смештена је капела. Њену унутрашњост краси прелепи плафонски мозаик. Он симболизује Америку, која благосиља своје синове пре него што крену у борбу за слободу, као и заједничку тугу Америке и Француске. Застају овде посетиоци на кратко, помоле се. Није ово место за дугачке разговоре. Новинарску знатижељу кратко ми задовољава господин из Небраске. На овом су гробљу остаци брата његовог деде. Био је војник 29. дивизије, регрутован из Националне гарде.
ЦЕРЕМОНИЈЕ ЗАСТАВЕ
Церемоније подизања и спуштања заставе представљају изузетно дирљив и свечан војни ритуал, који се изводи сваког дана на централном платоу са две велике заставе САД-а.
Застава се подиже ујутру у 9.00 часова, тачно у време када се капије гробља отварају за јавност. Уз звуке америчке химне, чувари гробља лагано и достојанствено подижу заставе на јарболима.
Церемонија спуштања заставе је посебно свечана. Одржава се сваког поподнева, обично између 16.00 и 16.30 часова. Неколико минута пре почетка, преко разгласа се моли за потпуну тишину на целом гробљу. Посетиоци се окупљају око јарбола код меморијалног комплекса. Уз звуке војничке трубе која свира мелодију “Тапс” (традиционални амерички војни поздрав за преминуле), чувари полако спуштају заставу. Застава се педантно склапа у препознатљиви свечани троугао. Уколико су унапред пријављене делегације или породице, пре спуштања заставе одржава се и церемонија полагања венаца уз споменик.
На улазу у комплекс, да поменем и то, налази се Центар за посетиоце. Ту туристи и породице сахрањених могу да виде богату мултимедијалну изложбу, историјске артефакте, униформе, писма и чују личне приче војника, као и кратке документарне филмове који објашњавају значај Операције “Оверлорд”.
А после самог центра – Оријентациони сто, инсталација која са литице изнад плаже “Омаха” заокружује причу Дана Д и ствара просторни увид у обим операције. На водоравној мермерној површини уцртана је географска карта подручја, са распоредом јединица и одбране на свих пет плаза искрцавања (Омаха, Јута, Голд, Јуно, Сворд). У продужетку је базен са одразом, који симболизује морску површину, али је тако постављен да се визуелно “стапа” са водом Ламанша у позадини. Симболика величине подухвата и обима страдања, у једном. Мало је рећи да сам овом инсталацијом био импресиониран.
Као, уосталом, и целим подручјем. О коме се свакодневно води брига – од неких дневних ритуала, до чистоће и уклањања корова. Најзад, америчко гробље у Нормандији је најпосећеније војно гробље под управом САД у свету. Комплекс сваке године посети између милион и по и два милиона људи. Број посетилаца расте нарочито током јубиларних годишњица искрцавања. А када неки простор дневно у просеку обиђе око 5.000 људи, јасно је колико посла има на његовом одржавању.
Да ову причу завршимо једним статистичким податком. У Нормандији постоји укупно 27 војних гробаља, која су подељена по националностима – америчка, британска, канадска, по једно француско и пољско, те бројна немачка. За разлику од свих осталих, који леже у страној земљи за коју су неки гинули због лудости вође, а други због узвишеног идеала слободе, многи Французи сахрањени су на локалним гробљима или пребачени у породичне гробнице.
Током битке за Нормандију погинуло је више од 425.000 савезничких и немачких војника. Али тек међу редовима белих крстова у Колвил-сур-Меру човек схвати да иза сваког од тих бројева стоји једно име, један живот и једна породица која је заувек остала без некога свог.
На плажи “Омаха” историја се препознаје у песку, таласима, остацима битке и сећању. На америчком гробљу изнад ње, међу редовима белих крстова, она се учи из тишине.
