(ТВ Е, 9. септембар 2026.)
Не пишем ово због Ратка Младића. Пишем због нас. Због друштва које је, три деценије после ратова, дошло дотле да правоснажно осуђеног ратног злочинца испраћа као хероја. И због питања које ми је много важније од свих расправа о томе ко је био на сахрани: где је нестао морал?
Не знам шта би још могло да се каже о Ратку Младићу, а да већ није речено. О Сребреници, Сарајеву, логорима, прогонима, масовним гробницама, отмицама, хиљадама убијених цивила… О његовој одговорности за злочине одлучио је међународни суд, после вишегодишњег процеса, огромног броја доказа и жалбеног поступка.
Ратко Младић је правоснажно осуђен на доживотни затвор за геноцид, ратне злочине и злочине против човечности. Није осуђен зато што је „бранио Србе“. Чињеница да неки други злочинци нису осуђени нема никаквог утицаја на чињеницу његове пресуде.
Зато овде не желим да расправљам о томе да ли је он био злочинац. Јесте. Црно на бело. Утврђено пресудом.
Занима ме нешто друго.
Шта значи када славимо човека за кога знамо да је злочинац?
Знамо, дабоме. Јер више немамо право на оно старо оправдање: нисмо знали. Нису знали они који су деведесетих гледали телевизију под Милошевићевом контролом? Можда. Неко јесте, неко није. Неко је веровао пропаганди, неко је гледао само оно што му је сервирано, неко није хтео да зна.
Али данас? Данас имамо пресуде. Имамо документе. Имамо снимке. Имамо сведоке. Имамо масовне гробнице. Имамо имена жртава. Имамо деценије истраживања. Имамо и Младићеве сопствене речи и снимке на којима се чују његове наредбе и поруке.
Данас више није могуће рећи: нисам знао. Бар не у здравој памети. Јер онај други пут води у појединачну, па колективну самообману и стварање парареалности.
Баш зато је право питање: с којим је мотивом неко дошао на Младићеву сахрану? Зашто је положио венац или салутирао? На основу чега је, најзад, покојнику пожелео вечну славу?
Какве су то заслуге Ратка Младића, правоснажно осуђеног ратног злочинца, превагнуле да се, осим најуже породице, која свакако има право на своју субјективну тугу због губитка, на сахрани појави било ко? Почев од сина председника Србије и министара у Влади Србије, преко политичара из српских странака Босне и Херцеговине и Црне Горе, па до естрадних личности и онога што жовијално називамо „обичан народ“.
И ту долазимо до нечега што ми је много страшније од једне сахране. Долазимо до морала.
Власт каже да није организовала државну сахрану. Чињеница је да председник није дошао, као ни премијер и председник Скупштине. Власт може да објашњава протокол, надлежности, приватни карактер догађаја и све остало што политичари обично објашњавају када покушавају да стварност угурају у правну или пи-ар формулацију.
Али мени остају слике. Ковчег ратног злочинца прекривен заставама Србије и Републике Српске. Почасна стража Војске Србије. Војни плотуни. Комеморација у Дому Војске. Патријарх и више архијереја Српске православне цркве служе опело. Министри Владе Србије. И хиљаде људи из Србије, Републике Српске и Црне Горе који су дошли да Ратка Младића испрате као хероја.
Не занима ме много како ће се то правно или по протоколу назвати. Ако нешто има елементе државне почасти, ако тако изгледа и ако шаље такву поруку – онда је етикета најмање важна.
А порука је ужасно једноставна: Можеш бити осуђен за геноцид и ипак остати наш херој.
Или, још горе: Наш си херој баш зато што си осуђен за геноцид.
То је оно што је овде страшно. Не Ратко Младић. Порука.
Јер ако је Младић херој, онда проблем више није у Младићу. Његова пресуда је правоснажна. Умро је док је служио доживотну казну затвора. Његов рат је завршен.
Проблем је у онима који данас, знајући све што знамо, одлучују да га претворе у хероја.
Често чујем оно: „Немој да генерализујеш. Нису сви Срби такви“. Наравно да нису. Знам људе који су Срби, воле Србију, воле Републику Српску, воле свој народ и истовремено се гаде злочина. Знам људе који су деведесетих били на различитим странама, али никада нису пристали да убиство детета назову патриотским чином.
И не пада ми на памет да их стављам у исти кош са онима који данас величају Младића.
Али постоји једна непријатна ствар коју морамо да кажемо. Ћутање није увек неутрално. А Србија је, поводом свега овога, углавном ћутала.
Ако хорда диригованих „навијача“ – идејно и организационо иста она армија медиокритета која је још почетком деведесетих коришћена као иницијална каписла за рат – на стадиону развије Младићев лик, уз поруке „Генерале, хвала“ и „Правац Поточари“, а друштво на то одговори углавном ћутањем, онда проблем више није само у неколико хиљада људи на трибини.
Јер Младић није пао са неба. Он је производ једног система вредности. Друштва које је годинама брисало границу између силе и храбрости, између злочина и части, између криминала и успеха, између примитивизма и „народности“. Између родољубља и хегемоније, патернализма, шовинизма…
У таквом друштву криминалац може постати легенда. Насилник може постати мангуп. Простак може постати „аутентичан“. Политички батинаш може постати патриота. А ратни злочинац може постати херој.
Све док је – наш.
То је можда најгора ствар коју смо урадили себи. Креирали смо извитоперени морал, који више не пита шта си урадио, него чији си.
Ако је наш – тражићемо оправдање. Ако није наш – тражићемо најгору могућу реч. Ако је наш ратни злочинац – „бранио је народ“. А када неко други уради исто – онда је монструм.
То није морал. То је племе. То је подлога за перпетуум мобиле мржње и за упорну наплату дугова у крви. Успели смо, некако, да на овом простору сузбијемо крвну освету појединца и наметнемо државну правду, коликогод спора била. Али смо, изгледа, оманули у спречавању узгајања мржње и крвне освете на нивоу народа.
И зато ми је посебно мучна прича о патриотизму.
Где је ту патриотизам када се од детета тражи да се поноси човеком чије су јединице оставиле иза себе масовне гробнице? Не разумем патриотизам који младом човеку каже да је убијање припадника другог народа доказ храбрости. Какав је то патриотизам који од туђе смрти прави национални трофеј?
Патриотизам – а чини ми се да се није случајно изгубио дивни термин родољубље – може бити дубоко осећање љубави, привржености и оданости сопственој земљи и народу. Може бити понос на историју, културу, традицију и достигнућа своје земље. Може бити усхићење које изазивају застава, песма, спорт, па чак и локално вино.
Али како смо и у ком поремећеном систему вредности дошли дотле да је мера патриотизма у дивљењу човеку правоснажно осуђеном за геноцид?
Највише ме, заправо, плаши оно што учимо децу. Септембар је. Школе су поново пуне ђака. Наставници, осим градиву, покушавају да их науче како да буду људи. А онда иста та деца, пролазећи улицама, могу да виде униформисане особе како салутирају поворци у којој се носи ковчег човека осуђеног за геноцид.
Шта дете из тога закључује? Да постоји нека тајна разлика између добра и зла? Да је злочин лош само када га почини неко други? Да се убијање може претворити у херојство ако довољно људи каже да је било „за нашу ствар“? Или да је морал само једна досадна догма коју одрасли помињу на часу грађанског васпитања, док стварни живот функционише по сасвим другим правилима?
А шта тек закључује дете које на веронауци учи о религији као моралном принципу? „Љуби ближњега свога.“ „Не прави себи идоле.“ „Не убиј.“ А онда гледа патријарха и велики број архијереја Српске православне цркве на опелу човеку осуђеном за геноцид, док патријарх говори о његовом месту у сећању и молитвама већине српског народа.
Све то далеко превазилази Ратка Младића. Много је озбиљнији проблем какве људе правимо.
И зато не могу да прихватим ни ону другу, веома раширену тезу: „Па шта сад хоћете, да се одрекнемо свог народа?“ Не. Хоћу да се одрекнемо само једне ствари. Идеје да припадност народу може да буде изнад морала.
Јер не постоји ништа што је толико „наше“ да због тога априори постаје добро. Добро и лоше не извиру из националног, већ из моралног. Нешто није добро зато што је српско. Нешто није лоше зато што је бошњачко, хрватско, албанско или било чије друго.
Убиство детета није мање убиство ако га почини „наш“. Силовање није мање страшно. Логор није мање логор ако се над њим вијори наша застава.
Геноцид није мање геноцид ако су жртве припадале народу који не волимо. Нити постаје „страшан злочин“ ако су извршиоци из редова нашег народа.
То је минимум цивилизације. Или би бар требало да буде.
Зато је потпуно споредно ко ће од политичара, па чак и европских бирократа, покушати да објасни да сахрана ратног злочинца није била државна. Више ме занима шта су држава, друштво, црква, војска, политика, навијачка трибина и обични људи поручили тим поводом.
А порука је, нажалост, јасна.
Јер ако после свега знамо шта је урадио и ипак кажемо „вечна ти слава“, онда то није незнање. Славимо оно што знамо. А то је много страшније.
Не знам да ли ће ово друштво из свега овога ишта научити. Можда неће. Искуство ме учи да вероватно неће. Као што није ни досад.
Али желим да верујем да ће ипак превладати оно најједноставније питање: Шта нам вреди што смо били „наши“, ако смо због тога престали да будемо људи?
Јер од одговора на то питање зависи и да ли ћемо деци оставити историју коју ће проучавати – или мржњу коју ће наставити.