(ТВ Е, 25. септембар 2026.)
Пред Србијом су избори који ће, по свему судећи, бити много више од још једног редовног пребројавања гласова.
На једној страни је власт, која већ годинама политичку моћ не гради само кроз једну странку, већ кроз широку мрежу савезништава, институција, медија, интереса, манипулација и политичких и пословних аранжмана. На другој су они који ту власт желе да промене, али између себе још нису пронашли одговор на једно једноставно, а пресудно питање: како?
Ту парадокс постаје занимљивији од самог изборног надметања. Готово сви који говоре о промени система полазе од сличне претпоставке – да садашњи поредак мора бити промењен из темеља. Али из те заједничке почетне тачке не изводе исти закључак о томе како до промене доћи. Једни су заговарали једну велику листу, други су инсистирали на сопственом политичком идентитету, трећи рачунају на постизборну сарадњу, а четврти као да још нису сасвим сигурни шта ће бити њихова улога ако се политичка мапа заиста промени. И иако су листе већ предате, део актера и даље рачуна као да у „зауставном времену“ може променити оно што је изборна математика већ поставила.
Џефри Чосер би у томе вероватно препознао материјал за нову верзију својих Кентерберијских прича. Његови ходочасници путују заједно, али сваки носи сопствену причу, рачуницу и представу о одредишту. И није уопште сигурно да би се, када стигну на циљ, сви сложили шта тамо треба радити.
ВЛАСТ КОЈА ЗНА МАТЕМАТИКУ
Александар Вучић и његова политичка машина у ову изборну утакмицу улазе као група која зна како функционише изборна математика, како се граде савезништва и како се политички простор попуњава различитим листама и партнерима.
Нихова предност зато није само у броју „диригованих“ и мобилисаних бирача. Она је и у инфраструктури, организацији, институционалном и ванинституционалном утицају, приступу медијима и искуству у претварању политичке моћи у изборну предност. Међународни посматрачи су после претходних парламентарних избора упозоравали на притиске на запослене у јавном сектору, злоупотребу јавних ресурса, пристрасност медија и недовољно раздвајање државних функција од партијских активности. То нису политичке интерпретације, већ налази мисије ОДИХР.
У таквом амбијенту сами гласови нису једини проблем. Проблем је и начин на који се они претварају у мандате.
Ту се први пут намеће Чосер као метафора. У поворци која иде према српском Кентерберију има много различитих ходочасника. Једни су власт, други њени дугогодишњи савезници, трећи студенти, четврти проевропске странке. Неки желе промену власти, неки промену система, неки повратак институција, неки другачији спољнополитички курс. А неки би, чини се, најрадије да после избора све остане довољно познато да би у новом поретку поново пронашли своје место.
Један од таквих ходочасника већ је деценијама на путу.
ГРМ КОЈИ НЕ САГОРЕВА
СПС је можда најубедљивији пример политичког преживљавања у новијој српској историји. Милошевић, ДОС, Коштуница, Тадић, Николић, Вучић – мењали су се председници, владе, политички савези и историјске околности, али је Социјалистичка партија Србије проналазила начин да остане у игри.
„Фактор стабилности“ зато звучи готово као самодефиниција. Не зато што говори какву стабилност социјалисти нуде – тешко је, најзад, ту реч олако користити после четири деценије искуства са социјалистима на власти – већ зато што описује њихову способност да политички преживе промене које су многе друге актере однеле са сцене.
Сам Дачић је ту логику сажео сликом библијског грма који гори, али не сагорева. Чосер би, вероватно, био задовољан метафором. СПС не мора да буде најјачи да би био важан. Довољно је да буде потребан.
А то је једна од најважнијих ствари које опозиција мора имати у виду када говори о победи. Јер изборна победа није исто што и већина за формирање владе. Највише гласова није исто што и могућност да се састави парламентарна већина. А парламентарна већина није исто што и сагласност о томе шта та влада треба да ради.
Управо ту почиње најосетљивији део приче.
СТУДЕНТИ У ПОЛИТИЦИ
Листа „Студенти побеђују“ више није само продужетак протестног покрета. Она је сада званична изборна листа на изборима 25. октобра и тиме улази у сасвим другачији простор политичке одговорности.
Њена снага проистиче управо из онога по чему се разликује од класичних странака. Настала је из бунта, неповерења према постојећем политичком систему и захтева за променом. Зато и привлачи људе који су одавно престали да верују традиционалним партијама.
Али оно што је велика предност протеста не мора аутоматски бити предност власти. Протест може да обједини људе око онога што неће. Држава мора да их обједини око онога што хоће.
Једно је рећи да су постојеће странке потрошене. Друго је одговорити шта долази после њиховог „самоукидања“.
Једно је тражити лустрацију и снажне институције. Друго је показати ко ће тим институцијама управљати и како ће за своје одлуке одговарати.
И једно је окупити људе који желе промену. Много је теже понудити политички и потом практични одговор на питање каква би та промена требало да буде.
То није приговор студентима. То је природно питање, које се поставља сваком покрету када из позиције критичара или бунџије прелази у институционалну политику.
Студентска листа није класична идеолошка партија. У њеном ширем политичком простору постоје различити погледи на економију, друштво, државу и међународни положај Србије. Од оних који Србију виде чвршће везану за Европу до оних који према Европској унији имају отворено неповерење и говоре о могућности референдума о наставку европских интеграција.
То може бити израз политичке ширине. Може бити и стратешки лукаво „покривање“ популистичког карактера. Али, може бити и извор озбиљне програмске нејасноће и потоњих дељења. У сваком случају, питање остаје: шта ће бити после избора? Јер бирач може гласати против власти, али од будуће власти ипак очекује да зна шта ће радити.
Ту долазимо до најважнијег спора међу онима који желе промену власти.
ЈЕДНА ЛИСТА ИЛИ ВИШЕ ЊИХ
Заговорници једне велике опозиционе листе полазили су од сасвим разумљиве логике: ако је циљ смена власти, зашто расипати гласове на више листа? Али, избори нису референдум са једним питањем. Данас, када су листе већ предате, та расправа више није питање предизборне стратегије, већ питање последица.
Српски изборни систем мандате расподељује применом Д’Онтовог система, на нивоу појединачних изборних листа, уз изборни праг од три одсто за листе које нису мањинске. То значи да обједињавање више политичких група може имати математичку предност у претварању гласова у мандате, нарочито зато што смањује ризик да гласови неке листе остану испод прага. Но, математика није политика.
Једна листа није, међутим, имала аутоматску предност у мобилизацији бирача. Само присуство људи са потпуно различитим политичким представама на једној листи могло је делу бирача да учини такву листу неприхватљивом као политичку опцију. Више листа, опет, са јасно различитим програмима, а уз заједнички дефинисан основни циљ, могу привући различите бираче – али истовремено носе ризик фрагментације и губитка гласова испод цензуса, па је и тај ризик био стваран.
Дакле, одлука није била једноставна. Била је то процена између концентрације гласова и ширине политичке понуде, чије ће се последице видети тек када буду пребројани гласови.
Посебно, нико није могао гарантовати да ће атмосфера референдума, односно свођење избора на питање „за или против Вучића“, сама по себи произвести већину потребну за формирање владе.
Можда би. Али ко то може знати? Баш ту је, чини се, био кључни камен спотицања.
А пошто Студентска листа није желела предизборну сарадњу са проевропским странкама, већ је рачунала на то да их „усиса“, поставља се сасвим конкретно питање: шта ће бити дан после избора, ако не буде потребне већине? Са ким се прави већина? Са неким од досадашњих савезника власти? Са делом садашње власти?
Или ће се после свега показати да је било довољно победити на изборима, а да се тек онда почне разговарати о томе шта та победа уопште значи?
ЕВРОПА И СТАРИ САВЕЗИ
Проевропске странке окупљене око „Европске Србије“ у изборе улазе са сасвим другачијом позицијом. Њихова политичка понуда је јасније везана за европске интеграције, владавину права, независне институције, слободне медије и борбу против корупције.
Мада, ни оне не могу побећи од чињенице да је део њихове политичке енергије прешао на студентски покрет. То није само питање појединачних функционера који су подржали студенте. То је шири проблем традиционалне опозиције: како остати релевантан када се појави нови политички актер који је успео да привуче део бирача који су раније били њен природни простор.
Такав став је у једном тренутку у први план ставио управо међусобне односе Студентске листе и „Европске Србије“, па је једини прави противник обе ове групације – СНС – могао да задовољно трља руке.
Уз то, за део чланица те групације остаје и непријатно питање сопствене раније политике. Европа се не може призивати само онда када постане политички корисна или када се отвори простор који треба попунити. Нити се европска политика може свести на декларацију пред изборе, док цео међуизборни период пролази у кокетирању са догмом, митом и илузијом.
Ипак, проевропске странке сада представљају политички простор за бираче који желе две ствари истовремено: промену власти и јасан европски правац Србије. Њима није довољан само одговор на питање ко је против Вучића. Желе да знају и шта долази после њега. А то је легитимно политичко питање.
Хоће ли постићи изборни успех? Знаћемо можда већ 25. око поноћи. Оно шта сада знамо је њихова спремност да сарађују са студентима и у перспективи подрже њиховог председничког кандидата.
ШТА ЗНАЧИ ПОБЕДИТИ?
И ту се враћамо на Чосера. Његови ходочасници јесу ишли истим путем, али нису били исти људи. Свако је имао своју причу, своје интересе и своју представу о циљу.
Српски политички ходочасници данас имају још већи проблем. Неки желе да победе власт. Неки желе да промене систем. Неки желе европску Србију. Неки желе да се Србија од Европе додатно удаљи. Неки желе да нестану старе партије. Неки желе да њихове партије преживе. Неки желе да буду део будуће власти, а неки желе да буду управо они који ће одлучивати ко ће ту власт саставити.
Зато право питање није само ко ће освојити највише гласова. Право питање је шта ће се догодити ако нико не освоји довољно да влада сам? Тада ће се показати ко је уочи избора размишљао само о изборном дану, а ко и о јутру после њега.
Власт то разуме. Годинама гради политичке односе тако да јој за опстанак није неопходно да све гласове освоји сама. Њена политика савезништава већ је показала да се власт може одржавати и уз помоћ других актера.
Противници власти сада имају другачији проблем: како од различитих политичких и друштвених група направити већину која неће постојати само до затварања бирачких места. Јер смена власти јесте циљ. Али она није план.
А ако се ходочасници на путу према Кентерберију толико посвађају око тога ко сме да буде у поворци, ко носи заставу и чија је прича најважнија, можда ће на крају сви стићи – само што ће на одредишту затећи некога ко је све време много боље знао где иде.
И зато најважније питање ових избора можда неће бити ко је имао најлепшу причу.
Већ ко је, осим приче, понео и мапу.