(ТВ Е, 12. октобар 2026.)
Хапшења у Црној Гори, повезана са сумњама у деловање руске информативне мреже „Рибар“, још једном су показала да се геополитички сукоби не воде само на фронтовима, за преговарачким столовима и у кабинетима државника. Воде се и кроз медије, политичке везе, обавештајне структуре и мреже које настоје да утичу на јавно мњење и одлуке суверених држава.
Сама ситуација подсећа на нешто што се на Балкану предуго потцењује: Русија регион не посматра само као скуп суседних држава већ и као простор и средство за остваривање сопствених интереса. Некада је Црна Гора за Русију била „војни логор“, у којем су људи заиста гинули за руске интересе, а заузврат добијали мало жита. Са променом геополитичких околности, у тој улози наследила ју је Србија. Данас су за Москву Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина чворишта из којих може јефтино да „буши“ и узнемирава Европу, без непосредних људских жртава. За сада.
Случај „Рибар“ Црна Гора је завршила по „риболовачком рецепту“ који је патентирао њен северни сусед – ухвати, пољуби и пусти. У овом случају, „пусти“ је значило протеривање петоро руских држављана из Црне Горе, без судског епилога или изручења Сједињеним Државама, које су расписале награду за информације о особама повезаним са том мрежом. Наизглед несразмерне реакције Москве додатно показују колико је случај политички осетљив, али и колико је цео регион рањив на руски утицај. Занимљиво је и то да су протерани руски држављани изабрали да се кући врате преко Србије, а не, рецимо, преко Турске.
Русија данас Србију доживљава као једну од својих најближих савезница у Европи, уз Белорусију. Сличан ослонац Москва има и у Републици Српској, једном од ентитета Босне и Херцеговине, док је Црна Гора стална мета руског утицаја, како непосредно тако и посредно, преко Србије.
У том контексту, предстојећи парламентарни избори у Србији, заказани за 25. октобар, нису само питање смене или опстанка једне ауторитарне власти засноване на хегемонизму и шовинизму. Њихов значај превазилази границе Србије. Од тога ко ће формирати владу зависиће, у одређеној мери, и односи са Црном Гором и Босном и Херцеговином, динамика европских интеграција Западног Балкана, али и могућност да се руски утицај у региону ограничи или додатно учврсти.
Ипак, било би погрешно очекивати да ће сама промена власти аутоматски донети и промену државне политике. Персонална смена може бити важна, чак и пресудна за демократизацију земље, али није исто што и промена стратешког правца. Србија је већ деценијама заробљена у раскораку између декларативног опредељења за Европу, од које Србија добија значајну финансијску подршку, и политичких, енергетских, безбедносних, верских и идентитетских веза са Москвом. Кључно питање зато није само ко ће победити већ и да ли је било која од могућих будућих власти спремна да тај раскорак заиста разреши.
ДВЕ ОПЦИЈЕ, ИСТИ ТЕСТ
У случају опстанка СНС-а са савезницима, нема много разлога да се очекује суштинска промена досадашњег курса. Александар Вучић је годинама усавршавао политику балансирања између Брисела, Вашингтона, Москве и Пекинга, представљајући је као израз државничке вештине и заштите националних интереса. У пракси, међутим, таква политика све више личи на покушај да се од сваког спољног партнера узме оно што је корисно, а да се избегну обавезе које би могле да ограниче простор за унутрашњу политичку контролу.
Европска унија остаје најважнији економски партнер Србије, извор инвестиција и финансијске подршке, али се европски пут истовремено користи као политичка легитимација без доследног прихватања његових правила. Русија обезбеђује енергенте, подршку Београду у Савету безбедности Уједињених нација у вези са Косовом и снажан симболички ослонац националистичком делу јавности. Кина нуди инвестиције и политичку подршку без инсистирања на демократским стандардима и правилима економског пословања, какве поставља ЕУ. Тако се наводна спољнополитичка самосталност претвара у трајно одлагање одлуке, науштрб интереса државе и народа.
Вучић је у последње две године, додуше, добио неколико заиста врућих политичких шамара из Европске уније. С друге стране, поуздани пропагандисти Москве индиректно су га подсећали да постоји чај чији му се укус не би допао – алудирајући на руску праксу тровања противника, у тренуцима када би га оптуживали да је издао Русију, посебно због навода о слању српског оружја и муниције Украјини. Ипак, Вучић је лукавом, каткад и бруталном маргинализацијом сваке алтернативе у држави остајао једини играч с којим би и Запад и Исток могли да играју. Зато је логично очекивати да би у случају победе СНС-а Вучић брзо покушао да сузбије потенцијал другог „јаког играча“ – Студентског покрета, који би могао да постане конкурент за наклоност прагматичне Москве.
А шта би донела победа студентске листе, саме или са савезницима? Било би неоправдано и неправично унапред је изједначити са постојећом влашћу. Отварање простора за слободније институције, одговорност за корупцију, професионалне медије и поштеније изборе могло би да представља важну промену. Али демократизација унутрашњег живота државе не даје сама по себи одговор на питање њене спољне оријентације. Слободни избори нису замена за јасну државну политику, као што ни борба против корупције и криминала не подразумева аутоматски раскид са политичким обрасцима који су Србију удаљавали од Европе.
Управо зато је значајан јасно саопштен став студентске листе да Србија неће уводити рестриктивне мере Русији. Тиме је то престало да буде питање нагађања о могућим коалиционим компромисима и постало питање конкретног спољнополитичког опредељења. Ако би нова власт задржала исту политику према Москви, онда би, без обзира на промене у домаћем политичком животу, остао један од најважнијих разлога због којих је европски пут Србије већ годинама заглављен. Разлика између две политичке опције тиме не нестаје, али постаје јасно да се промена власти и промена спољнополитичког курса не могу поистоветити.
Образложење да санкције нису делотворне и да Србија мора да води рачуна о сопственом историјском искуству заслужује политичку расправу. Али историјско искуство не може бити трајна дозвола да се садашњост посматра искључиво кроз сопствене повреде, а туђе жртве остављају по страни када је кршење међународног права у „режији“ нашег савезника. Ако се начелно одбацују санкције свакој држави, онда се мора одговорити и на питање шта преостаје као средство политичког притиска на агресора који наставља рат и планске нападе на цивиле.
РУСИЈА НИЈЕ САМО ГАС
Најчешћи аргумент у одбрану садашње политике према Москви јесте енергетска зависност. Србија се ослања на руски гас и нафту, док се односи са Русијом деценијама представљају као посебно пријатељство. Иако нафта данас нема исту тежину као гас у аргументацији, ни тај сегмент не треба занемарити. Енергетска зависност није природни закон, нити оправдање за неограничено политичко везивање. Она је проблем који захтева планирање, улагања, алтернативне добављаче и спремност да се краткорочни трошкови поднесу зарад дугорочне сигурности.
Србија већ има гасну интерконекцију са Бугарском, која омогућава приступ алтернативним изворима, укључујући гас из Азербејџана и течни природни гас, који стиже на грчко тржиште. То не значи да би руске количине могле преко ноћи бити замењене по истој цени и без техничких ограничења. Капацитети, уговори, тржишна кретања и инфраструктура морају се узети озбиљно. Али између тврдње да је диверсификација скупа и сложена и тврдње да је немогућа постоји огромна разлика. Енергетска сигурност не постиже се вечитим ослањањем на једног добављача, већ смањивањем те зависности.
Још је важније питање политичке и безбедносне зависности. Руски утицај не своди се на енергенте, дипломатску подршку или изјаве амбасадора, које често нису у складу ни са основним нормама дипломатског понашања. Он подразумева и настојање да се Србија одржи у стратешком раскораку са Европском унијом, уз стално позивање на њену наводну посебност и право да бира само оне европске обавезе које јој одговарају. Таква политика не јача самосталност државе, већ јој сужава маневарски простор и удаљава је од циља за који се декларативно определила
Утицај Москве, међутим, остварује се и преко медија, политичких савезништава, дезинформација и мрежа које настоје да обликују јавно мњење. Србија је посебно погодна за такав уплив због историјски изграђених представа о Русији, медијског простора у којем су проруски наративи снажно заступљени и политичке елите која те представе користи као инструмент унутрашње мобилизације.
У таквим околностима није довољно променити неколико министара или прогласити да ће службе радити професионалније. Потребни су транспарентно финансирање медија и политичких организација, институционална контрола безбедносног сектора, заштита од страног мешања и јасна одговорност за поступке који угрожавају уставни поредак. Притом, присуство руског утицаја не значи да се сваки проруски став може прогласити последицом обавештајне операције. Управо зато су докази, независне институције и владавина права важнији од политичких оптужби.
СУСЕДИ И ТУЂЕ ДВОРИШТЕ
За Црну Гору и Босну и Херцеговину питање спољнополитичког курса Србије има додатну тежину. Односи Београда са политичким структурама Републике Српске, као и утицај српске политике на политичке процесе у Црној Гори, одавно превазилазе оквире уобичајене сарадње међу суседима. Подршка сународницима изван граница сопствене државе легитимна је само док поштује суверенитет држава у којима они живе. Када се претвори у политичко туторство, оспоравање идентитета или притисак на институције суседних земаља, она постаје извор нестабилности.
Русији такав амбијент одговара и, зашто не рећи, она га подстиче. Што су односи међу суседима оптерећенији споровима, што су институције слабије, а европске интеграције спорије, то је већи простор за спољне актере који желе да ослабе европско јединство. У Србији је још пре неколико година мапирано више од стотину организација које су промовисале различите аспекте српско-руских односа, од политичких и културних удружења до медија и организација које негују представу о посебном историјском братству два народа. Тај податак није доказ да свим тим организацијама управља Москва, али показује колико је широка друштвена инфраструктура на којој се руски утицај може ослањати.
У Црној Гори тај утицај има другачије упориште: преплиће се са политичким идентитетима, верским и културним везама, као и са споровима о карактеру државе и њеној европској оријентацији. Није свака просрпска организација проруска, нити је свако ко се противи санкцијама руски агент. Али када се одбрана националног идентитета систематски користи за оспоравање суверенитета суседне државе, а политички сукоби претварају у трајни извор нестабилности, последице превазилазе границе легитимног политичког неслагања.
Зато случај „Рибар“, као и претходна епизода на Аеродрому Тиват, заслужују озбиљну пажњу, а не само дневну медијску сензацију. У првом случају црногорске власти су руским држављанима отказале боравак и донеле решења о протеривању из разлога националне и унутрашње безбедности. У другом су руски држављани ухапшени због сумње на кријумчарење и прање новца, а заплењени су новац и непријављена ИТ опрема; поједини медији објавили су и незваничне наводе да би део опреме могао бити намењен надзору. Правна природа и међусобна повезаност тих случајева нису исте, али оба показују колико је важно да безбедносне службе утврде чињенице, а институције јавности пруже поуздане одговоре. Руски утицај не треба доказивати политичким етикетама, већ конкретним везама, поступцима и доказима.
С друге стране, од Србије се не очекује да прекине односе са Русијом нити да се одрекне права да штити своје легитимне интересе. Очекује се да престане да интересе Москве представља као сопствене државне обавезе, да суседе третира као суверене државе, а не као делове неког замишљеног националног простора, и да европску перспективу најзад претвори у доследну политику.
Зато ће се стварни домет избора видети тек када нова или стара власт буде морала да бира између политичке удобности и обавеза које европски пут подразумева. Да ли ће Србија озбиљно смањивати енергетску зависност од Русије? Да ли ће преиспитати одбијање да се усклади са европским мерама против руске агресије? Да ли ће ограничити нетранспарентан страни утицај и престати да подстиче или прећутно подржава политику која уноси нестабилност у Црну Гору и Босну и Херцеговину?
Ако одговори буду негативни, промена власти може донети важна побољшања у унутрашњем животу Србије, али неће решити стратешки проблем због којег њени суседи и европски партнери с правом остају опрезни. Ако одговори буду позитивни, тек тада ће се моћи говорити о стварном заокрету.
Србија, дакле, не мора да бира између Русије и Европе зато што јој неко споља оспорава право на самосталну политику. Мора да одлучи да ли ће њена самосталност значити способност да сама одређује своје интересе или ће и даље служити као згодно оправдање за избегавање сваке одлуке која би могла да наљути Москву.
Јер држава која стално одлаже избор не остаје заувек између две стране. Она временом постаје простор без политичког идентитета, на којем други остварују своје интересе, директно на штету потреба и добробити људи који у њему живе.