(ТВ Е, 26. јануар 2026.)
Радикалски циркус, у који је претворена Скупштина Србије, у петак није произвео жељени ефекат: делегација Европског парламента не само да није „заобишла“ хол у коме је постављена изложба о Јасеновцу – како су данима наговештавале септичке јаме које у Србији називају медијима – већ ју је с пажњом погледала.
И европским парламентарцима је, наравно, било јасно да је у питању провокација. Стално потезање нечега из прошлости, што је одавно решено и „пресуђено“, да би се оправдала или прикрила садашња и будућа непочинства, као метод познато је и Тонину Пицули, који у својој држави има хрватску верзију радикала са веома сличним модус операндијем. Као искусан политичар, свестан је и свих начина притиска, па чак и кад су шибицарски. Најзад, еуропарламентарци знају да су србијански радикали, под умивеним именом Српска напредна странка, у Парламентарној скупштини Савета Европе у групи Европске народне партије, са хрватским радикалима (ХДЗ) или бошњачком СДА, а то баца сасвим друго светло на провокације.
Слична слика делегацију је затекла и у Министарству за европске интеграције. Тамо је, додуше одраније, постављена изложба о „Олуји“. Министар Немања Старовић, примајући госте, отворено је рекао да је изложба постављена прошлог августа, када је „Пицула увредио цео српски народ објављујући своју слику из Олује“, и да ће изложба ту бити док год је он известилац за Србију. Наравно, нико од радикала се није потрудио да објасни шта је погрешно у одбрани државе од оних који желе да отцепе један њен део, односно, у ономе шта је и Србија званично радила у случају Косова и чиме се радикали поносе. Добро, можда је, за разлику од многих српских „хероја“, проблем што Пицула није извршио ратни злочин.
Све је то уследило после не мало комичне ситуације, коју су креирале две изјаве србијанског председника Александра Вучића у два дана. Најпре је рекао, распаљујући национални набој присталицама: „Боље један дан као соко живети, него сто година као миш се скривати“. Колико сутрадан, међутим, суочен с догађајима у свету, и сам склоњен од европске делегације, приметио је: „Ми морамо да будемо мудри, да се мало сакријемо испод камена, да сачекамо да киша прође“. А када одбацимо хумористички моменат апсурда сокола под каменом и контрадикције у које Вучић све чешће пада (и што би требало да забрине и његове присташе, и медицинску струку, и Уставни суд, па и све грађане), остаје мучан утисак да ове две изјаве управо дефинишу укупну радикалску политику којом воде Србију – коју су неки упоредили са флипером, други с погубљеношћу, а трећи са шизофренијом. Вероватно су сви помало у праву.
Уочи доласка еуропарламентараца, у том истом циркусу у коме новорадикали имају апсолутну већину, чланови опозиције су показали фотографију Александра Вучића, у срдачном руковању са осуђеним хрватским ратним злочинцем Томиславом Мерчепом. Какав контраст, у односу на Вучићев израз лица приликом сусрета са Пицулом, док је још желео да се сретне са њим, и док није издао команду пропагандној машинерији и страначким супозиторијама да хрватског социјалдемократу назову усташом.
Они склони вицу и сатири у Србији – а таквих бар не мањка – закључили су да је показивање фотографије Вучића и Мерчепа довело до прегоревања жице која држи уши, у главама огромне већине радикалских бирача. Они мало реалнији и склонији аналитици, опет, свесни су катастрофалне комбинације вишедеценијских догми и лагарија, и ововременог неконтролисаног пропагандног апарата. Ово прво је ужасна сценографија којој је циљ да зомбира и од реалности удаљи читав народ, како би се њиме лакше манипулисало; оно друго је трагичан механизам којим се уништавају животи свих слободномислећих, који устврде нешто другачије.
КРЕЧЕЊЕ ИСТОРИЈЕ
С правом су неки грађани Србије поставили питање: ако има призора из Јасеновца, зашто нема из логора Недићеве Србије, која је ревносно пунила и Јасеновац, и Старо Сајмиште, и Бањицу, и „Топовске шупе“, и „Црвени крст“, и камион „душегупку“, и јаме у Јајинцима? Можда зато што су у овим случајевима на пословима „сатирања српског народа“ били ангажовани Срби? А то је онда онај део историје који, ако не може да се „прекречи“ пастелним тоновима, може да се пребрише.
Никако да свести дође да оно шта успева на домаћем терену, не „ради“ код странаца, који нису изложени свакодневном испирању мозга. Шефица мисије ЕП, Марта Темидо, на крају посете Београду рекла је да су добили забрињавајуће извештаје о репресији и притисцима, да ће иницирати истрагу и да ће се вратити у Београд. Политички, дакле, Вучић је већ у живом блату. А пошто је у његовом уму после новосадске трагедије победила сирова радикалштина, он се у том блату радикалски копрца и тоне још дубље. Зато је реакција посматрача епилог који се и очекивао, па је чињеницу да се срушио и четврти стуб спољне политике Србије боље прикрити некаквом причом да „усташе“ нису хтеле да гледају слике „епског страдања Срба“.
Можда ће неко пронаћи и паралелу између етикетирања свих противника србијанског председника и његове странке, и етикетирања противника великосрпских хергемонистичких идеја усмерених на околне државе, чији су они инспиратори и организатори. Односно, можда ће ко приметити да су у визури повампиреног четништва удруженог са у србијанском друштву вековима доминантним мотивом – среброљубљем, сви који се успротиве јавашлуку, крађи и ошљарству, подједнако као они који дигну глас против хегемоније, присвајања и освајања – усташе. Да, помало перверзно за ратне савезнике, да четници оптужују усташе (и обрнуто, преко Дрине), али ко се још сећа и ко жели да се сећа онога од пре више од 80 година…
Заиста, то селективно сећање обележје је српског друштва и народа још од епских народних песама у којима су стварни османски вазали проглашени за митске анти-османске јунаке, па до новокомпонованих поскочица којима се величају ратни злочинци и убице на извитопереној назови-верској манифестацији. Од пре почетка распада СФРЈ то се издиже на ниво националне мантре, и у „коалицији“ са лажима, измишљеном историјом и најневероватнијим конструкцијама заузима свест већине намерне да обнови некдашњу славу, коликогод да је слава измишљена.
Недавно је умрла жена која је на интернету забављала људе толико невероватним причама о Србима и величини, да дан данас многи нису сигурни да се није само добро завитлавала. А онда је неко приметио да су универзитети у Србији пуни неких „Јованки Јолић“ са докторском дисертацијом.
Тако се, са знатним примесама празноверја које црква не спречава, већ – често – индиректно подржава, те јефтином пара-културом и квази-медијским промовисањем насиља, безакоња и неморала, гради личност сваког појединца. Зато је данас просечан грађанин Србије ментално еутанизиран, културно обезглављен, духовно обогаљен и као резултат свега – емотивно неуравнотежен.
НЕСТАЈУ ИСТИНСКЕ ВРЕДНОСТИ
Недавно је писац и некадашњи амбасадор, Светислав Басара, у својој колумни, на примеру честих случајева кад возач удари аутомобилом пешака, па побегне иако може да очекује да ће бити ухваћен, дао прецизну карактеролошку дефиницију „српског рода“: неспремност да се прихвати одговорност за поступке, нада да ће се догодити немогуће и ужасавајућа безосећајност. У новијој историји, то можемо, рецимо, упоредити са неприхватањем одговорности за Сребреницу или Сарајево, надом да ће Руси изаћи на Дунав и вратити Косово, те гажењем и оправдавањем гажења студената или понижавањем мајке детета страдалог под новосадском надстрешницом.
Да, на овом месту има смисла приметити да Басара описује облик инфантилности и емоционалне незрелости. Они су безмало идеално уклопљени у митове и фантазије о сопственој величини и значају за цивилизацију, али и оно што се већ одомаћено назива „Калимеро синдром“.
А тај синдром је генијално једноставно описао сјајни которски музичар Кристијан Ђурановић, реагујући на већ папагајска понављања лидера странака црногорских Срба о угрожености: „Они слободу доживљавају само у формату српства као доминантног система живота, политике и религије. Све остало за њих је робија“. Ова се дефиниција, међутим, може слободно проширити диљем „Српског света“, како физичког тако и менталног. Интересантно је да је то први приметио Светозар Прибићевић, вођа пречанских Срба после уједињења у КСХС, иако су креатори паралелне историје његову изјаву о плаћању крви са Цера и Кајмакчалана касније приписали хрватском посланику, како би оправдали злочин Пунише Рачића.
Ако се изузме чињеница погубности идеје да се историја мења и прилагођава дневним потребама, те да управо такав приступ уништава само биће народа, највеће жртве потребе да се појединац, група или цео народ прикажу бољим него што јесу, у ствари су истинске српске величине и вредности. Никада један Милутин Миланковић није достигао славу измишљеног Обилића. Нити се о делу Михајла Пупина толико причало, као о потпуној лажи, да је Војислав Танкосић ишамарао Винстона Черчила у Београду. Паја Јовановић или Бранко Миљковић остадоше заувек у сенци Марка Краљевића „јунака“ и Вука Бранковића „издајника“.
Најзад, ево још неколико примера који показују сву трагедију редиговања историје. Узалуд што су сви у школи читали Мажуранићеву „Смрт Смаил-аге Ченгића“, изгледа да је лепше да верују да је „За крст часни и слободу златну“ изрекао српски кнез Лазар. Историја вели да је Пећка патријаршија 1557. обновљена под Рустем-пашом Опуковићем као Великим везиром, али је романтичније веровати да је то било за мандата Мехмед-паше Соколовића. Или оно чувено „Војници, непријатеља треба разбити вашим силним јуришем“ из одбране Београда 1915. – које се некритички преноси као епски говор мајора Драгутина Гавриловића, а оно је у ствари романтизовани запис Ђорђа Роша објављен 1931.
Тако су и школа, и знање, и култура устукнули пред дневнополитичким потребама. Повест једног народа – некад славна, некад не, али истинита, животна, најзад: суштинска карактеристика тог народа – посустала је пред фантамозгаријама и маштовитим креацијама достојним доброг романа, али не и науке. А народ, затупљен фантастичним причама и драматичним креацијама усред сопствене материјалне и духовне немаштине и немоћи, више не зна ни шта је истина, и не пита много за милионе и милијарде који волшебно излећу из државне касе.
Него попут детета, широм отворених очију, чека своју нову бајку пред спавање.