(ТВ Е, 30. децембар 2025.)
Крај 2025. и улазак у „обећану“ 2026. Црна Гора дочекује прилично шизофрено.
С једне стране је општа еуфорија еуроинтеграцијским лидерством, праћена често нереалним обећањима, бомбастичним изјавама и отимањем заслуга. С друге, ту је реалност која се огледа у подељеном народу, нерешавању акутних проблема, свакодневним поскупљењима, малтретирањем новинара и медија, незнању и расипништву у државним фирмама, јасно видљивим двоструким аршинима према – с једне стране – припадницима прошлог и према – с друге – јуришницима садашњег режима, апсолутном краху безбедносног сектора, нерешеним масовним убиствима, селективном правосуђу, безобразном и некажњеном уплитању страних држава и стране цркве директно и преко локалних „чауша“…
И то је утисак који се стекне „из даљине“, само на основу неколико годишњих посета Црној Гори, ревносног праћења локалних медија и честих разговора са становницима најлепше земље на Планети. На „лицу места“ верујем да изгледа још горе, тим пре што се тад виде и осећају туга, депресија и незадовољство сродника, комшија, пријатеља.
Можемо да (покушамо да) се лажемо, усред ове новогодишње (лажно) веселе атмосфере, али мени лажи и скривање иза фантазија никако не иду од руке. Када бисте само знали коликима сам се замерио због спремности и брзине да истину саспем у очи, и генетске неспособности да увијам у обланде и говорим само оно шта други желе да чују…
Најзад, драги читаоче, да ли би ми веровао када бих написао да је у Црној Гори данас све бајно и сјајно, и да камење у точкове општег просперитета убацују само ретки преостали припадници бившег режима, незадовољни што више не могу да краду? Богами, да играмо супротне улоге, ја бих се на такву причу увредио, мислећи да од мене правиш будалу. А то никако не волим.
Држим да грађани Црне Горе – како год се уже дефинисали, они су по самом том својству Црногорци – нису глупи. Иако често уме тако да изгледа. Више су проблем неке карактерне особине, инаџијство, љубомора, пизма, „бројања“ и „памћења“. Фатализам и синдром жртве. И нешто што мени лаички изгледа као општа емoционална незрелост и неоствареност.
Све то одлично илуструје она историјска: замери ли ти се владар (данас и: министар, директор, шеф…), не уважи ли твоје мишљење или ти само не дадне по твом скромном уверењу заслужену позицију коју ти најбоље можеш да „покријеш“ – ти не доживљаваш само њега за непријатеља, већ целу Црну Гору. И спреман си да је продаш не за шаку динара, већ за шаку освете оном ко твоје умишљено савршенство није признао и испоштовао.
Немам медицинску квалификацију за такве оцене – по школи сам правник, а по занимању новинар са само нешто више од 40 година искуства – али мени то овако, народски, не изгледа баш најнормалније. Спремност да се одбаци сопствена држава, „дабогда све изгорило“, ако нешто твоје није прошло. Као оно кад клинци играју „на мале голиће“, па се онај чија је лопта наљути што га нису првог изабрали, узме лопту и оде кући. Само што ти мали фудбалери имају 6-7-8-9 година, а у случају државе говоримо о одавно пунолетним и потпуно формираним људима.
„Знаш, не живиш овђе, па не можеш све да видиш и оśетиш, како се народ прозлио, како се лаже, како се отима“ – рекао ми је релативно скоро велики пријатељ, док смо пили његово сјајно вино, а ја кмечао како ми недостаје овај крш и поглед ка језеру и мору. Знам ја да ми дијаспорци романтизујемо све и да носталгија зна да замагли реалан поглед. И да је мој пријатељ, а као млађи брат ми је – људина једна препуна љубави, у праву; најзад и он сам се некако склонио у сопствени микро-космос, разочаран. Као многи.
И потпуно га разумем. Не само што се све оно лоше, због чега све чешће помишљам да евакуишем своју породицу, из Србије некако историјски логично прелива у Црну Гору. Већ и зато што ми Црногорци – и они који се тако осећају, и они други – имамо своје бројне аутохтоне мане. А оне се у пракси данас манифестују у веома широком дијапазону – од вршњачког насиља у школама, преко пречестог јавашлука у здравственом систему или родно мотивисаног насиља у чијем је корену схватање поседовања другог човека („Подсјети ме да те послије добро издеветам, нијесам одавно“, „Човјек си ми па како хоћеш“ – само је сцена из филма маестралног хроничара и карикатуристе црногорског менталитета, Живка Николића), до борби за политичке позиције што, у ствари, представља само борбу за јести хлеба без мотике.
Како стојимо са лажним дипломама? Знамо ли колико их има? Ко данас у Црној Гори реално сме да се ухвати у коштац с власницима папира прибављеног по повољној цени, само да не буде да ја немам, а комшија има диплому? И с ониме шта такве „квалификације“ чине држави и привреди?
Да ли да поменем силна „дуговања крви“? Знамо ли колико се тај ужасни средњевековни обичај још мота по црногорским главама, истим онима које сањају дивоту Европске уније, демократске и на законима и државној правди засноване заједнице?
Или, рецимо, све ово шта се дешава са или око цркве. Свестан сам ја шта СПЦ чини и региону и самој Србији, али је право питање како се на то реагује. Врло брзо би црква као таква била постављена на своје место, да с једне стране с њом нема кокетирања политичара у једном неформалном интересном пакту, а са друге… Са друге стране, бар у Црној Гори, је феномен у „наслеђивању“ идола: Тито, иза њега Слоба, онда Мило или Момо, па славска икона. Овако илустрована склоност ка идолопоклонству можда делује и комично, посебно кад се замисли смењивање фотографија на истом месту у кући. Али, тај став је од самог почетка кључна кочница напретка црногорског друштва. Не би црква узлетела и дала себи право да се меша у све, а понајвише ствари које немају и не смеју да имају везе са црквом и религијом, да нема склоности ка помодном, блискости владајућем, припадања стаду. Критичан став сваког грађанина, носиоца суверенитета, зауздао би и политичаре и попове.
Тако гледам и све ово шта прати општу еуро-еуфорију. Сви мисле да је „ЦГ у ЕУ“ већ готова ствар – ја сам већ матори, а одавно циник, и опростите ми што не делим ваш оптимизам, знајући шта све Москва, под Москвом лежећи Београд, и џентлменски плаћени (лежећи) службеници таквог Београда у Црној Гори, могу да ураде. Али, тек као пример, већ сама свађица око тога ко има веће заслуге за отварање пет поглавља, а да се заборављају они који су уопште започели тај процес, показује све наше мане као народа, целу дубину личних фрустрација и фрагилност било које политике пред комплексима.
Сад на то да додамо ситницу због које ће ме, можда, окарактерисати као јеретика или плаћеника (најзад, ово и пишем за „Бемаксов“ портал, зар не?), али – рекох већ – ја волим истину у лице: колико би само нотификовање једноставне чињенице о некој заслузи „бивших“ олакшало (да не кажем – релаксирало) политичку затегнутост у држави? Па онда замислите како би то изгледало када би сви били спремни само да признају чињенице и заслуге оних других и макар привремено обуставе пизме и нападе?
Уз само један једини неприкосновени заједнички именитељ: независна Црна Гора и њен интерес. Добро, знам да у Црној Гори постоје људи код којих оно „независна“ изазива алергијску реакцију, али то је већ за лечење, а не за новински текст, дочим сам убеђен да огромна већина људи овде може да појми сву снагу, ефикасност и најзад личну корист од мале независне државе на Јадрану, чланице ЕУ и НАТО.
Но, то је већ домен високе политике – а она би временом морала да постане и мање видљива и мање пожељна, посебно не да икоме буде прво и једино занимање. Како стоје ствари са свакодневним животом обичног човека? Оном који од плате или пензије мора да плати стан, намири комуналије, оде у продавницу, опреми дете за школу, купи нешто од гардеробе? Најзад, и да с породицом отпутује на продужени викенд у ту исту Европу, задовољства ради, или да обнови намештај и белу технику. То је, по мом дубоком уверењу, основна и преломна тачка сваке власти.
Добра ствар у Црној Гори је што се све зна, и што се свако зна. Лоша ствар у Црној Гори је што се све зна, и што се свако зна. Сад ово уваженом читаоцу делује као да сам и ја запао у шизофренију, или бар дејство оног сјајног вина већ поменутог у тексту. Али, није. Прва реченица односи се на стварно познавање, свест о реалном учинку, знању и способностима сваког појединца. Друга реченица – на оно шта црногорска чаршија, или популарно – народ, измисли, сазна из „поузданих извора“, закључи на основу познавања (или клеветања) породице, или исконструише мотивисан неком мржњом или завишћу.
И тако, док полако цуре последњи сати једне, ужасном трагедијом започете, а бројним појединачним мукама и полупразним џеповима настављене, тешке године, можда и јесте право време да се размисли о грешкама и манама. Да би бар неке од њих – реалиста сам, знам да не могу све, то иде тешко и споро, али бар неке – могле да после таквог суочавања остану у старој години. Тек онда Нова година има свој смисао, ван уобичајеног неумереног јела и пића „као да је последње“ и рутинских СМС и вајбер честитки.