(ТВ Е, 24. новембар 2025.)
„Quod ab initio vitiosum est, non producit effectum“ – записали су још староримски правници. Велики Валтазар Богишић, творац црногорског „Општег имовинског законика“, јединог грађанско-правног прописа на овим просторима који није прост превод одговарајућег документа неке велике силе, латинску је сентенцу формулисао у свима разумљиво „Што се грбо роди, вријеме не исправи“.
Грбо се родио и покушај Србије да има море. Ако не рачунамо ситуацију да је прво море побегло од Србије још много пре њеног настанка – Панонско море – наредни покушај Србије да има море збио се у време цара Душана. Велика раносредњовековна држава обухватала је скоро цео Балкан с одговарајућом морском водом, и била насељена многим народима, међу којима су тадашњи Срби (Рашчани) били међу најмалобројнијим. Та је држава пропала после кратког трајања у пракси, али је остала да живи у шовинистичким мозговима великодржавних амбиција до данас.
Опет нешто морамо да не-рачунамо. Док је Србија била Смедеревски санџак Османског царства, имала је море. Не једно, већ неколико мора. Али, ни једно није било српско, већ Султаново. Као и Срби. Па се то не рачуна; најзад, ни један недовољно славан период српске историје не сме у историји ни да преноћи, камо ли да остане и да се „рачуна“.
Тричавих пет векова касније, Србија је опет покушала да има море. Османско царство се распадало, после само нешто више од 600 година постојања (српско је трајало чак девет година!), па је свака балканска државица поскочила да отргне које парче. Србија се докопала Драча, и имала море целих четири месеца: од краја новембра 1912, до априла 1913.
А онда, пет година касније, море се указало као реална шанса. Формирана је Краљевина СХС, у које су Краљевина Црна Гора (не баш својом вољом) и Држава Словенаца, Хрвата и Срба (данашње – скоро – Словенија, Хрватска и БиХ) унеле и море. Али, авај: ти који су унели море у заједничку државу држали су да је то улог једнак српским планинама и рекама – дакле, заједнички – док је за другу страну све то био заслужени ратни плен. И тако су Срби имали море, као што су имали и све остале признате и непризнате народе од почетка кљакаве краљевине, скоро 22 године. Ко зна шта би било, да велика трагедија светског рата није распарчала и ту, унутрашњим мржњама и незадовољством оних који су били пасивни субјекти српског поседовања, већ нагрижену државу.
Наредни покушај да море буде заједничко такође се завршио катастрофом: Србима су море „отели“ они који и излазе на море, и чије је и било то море унето у заједничку државу, тад братство-јединствену СФРЈ. Покушало се деведесетих да се спаси што се спасити може, да се задрже бар „српски Дубровник“ и „српска Црна Гора“, са све припадајућом сланом водом, али авај: ни Хрвати ни Црногорци се с тиме никако нису слагали. Онда је проклете 2006. закуцан последњи ексер у ковчег природног хегемонистичког права Срба: „отцепила“ се Црна Гора.
И управо је у време успешног црногорског референдума за обнову државне независности Александар Вучић, тада још ревносни Шешељев радикал, поручио да је црногорска независност само привремена. Што ће рећи, и да је период Србије без мора привремено стање.
Од момента када је постао потпредседник српске владе, па до дана данашњег, Вучић је позивао грађане Србије да не летују на „хрватском мору“. Црногорско море није помињао, а ових смо дана сазнали и због чега.
„Лакше бисмо одговорили да имамо море. Зато немамо море, зато су одвојили Црну Гору од Србије, зато Пашићу нису дали излаз на море, иако се борио свим срцем“, рекао је Вучић за нешто што се зове медијем у Србији.
Дакле, традиционална белосветска завера против Србије у свим епохама постојања Планете је дала ефекта. После оноликих клипова у точкове, убацивали су нам и клипове у пераја, а од српског народа је и та истина скривана. Ех, да Србија има море, где би јој крај био?
Не би било ни корупције, ни распродаје природних ресурса, ни нерешених убистава политичких противника; не би било ни рушења надстрешнице, ни избегавања одговорности за то; не би се кршио закон да би се омогућило рушење „Југославије“ или „Генералштаба“; не би се зидали највећи загађивачи у плодној равници Војводине, дочим би тамошњи велики градови засигурно имали питку воду; не би се ноћу рушило у Савамали, не би нико тражио два минута снимка с наплатне рампе, нико не би питао да ли је заиста био пијан пилот срушеног хеликоптера; не би криминалци млели људе, не би „навијачи“ дивљали, не би маскиране барабе „мењале“ полицију у униформама…
Да има мора, мислите да би се осетило што су некомпетентни дудуци и власници печењара уништили систем Електропривреде Србије? Ех, да је мора, не би Кинези у њиховим производним отровима загађеној Источној Србији имали, малтене, своју државу. Да има мора, не би Кинези и Руси износили српско злато и друге руде уз симболичну надокнаду. Уз море, како би Руси држали шпијунски центар у Нишу и како би дириговали српским „политичарима“ као пачјом школом? Да има мора, „Ћациленд“ би могао да се башкари и на плажи. Све то, и још свашта. Само због немања мора.
Чак је и онај канал Моравом до Егеја остао негде у бројним радикалским плановима којих је толико било да су, јамачно, неки просто заборављани, а како би тек Србија одговорила да бар до мора може Моравом. Одговор би, има ли места сумњи, био моћан.
И да не помињемо Косово, ту рак-рану српске стварности од Николаја Велимировића наовамо, Косово којег је Србија историјски „имала“ још краће него море, али га сада засигурно нема – зато што нема море. Добро, има Матију Бећковића, и то је нешто.
На море, које су им зликовци узели, Срби, дабоме, имају свако право. Као и на Црну Гору која је, као што је општепознато, српска држава, а Црногорци не постоје, и свако ко другачије каже је Милогорац и копиле из Титовог Јајца. Позната је та доктрина из „Начертанијем“ загађеног српског ума, која, опет, постаје све гласнија како ововремена, актуелна, живућа држава Србија због своје неспособне и западноазијским безбедносним службама инструисане власти доживи какав политички пораз.
Руку на срце, имају Срби право и на грчко море, што због Крфа и Солуна, што због покојног јагодинског силеџије Палме који је добио „српско парче“ плаже за „плићак – коло“ у Паралији. Мука је, међутим, што је Грчка ем далеко, ем војно и политички кудикамо моћнија, па би ћар појео вајду. Не рачунамо недавно на друштвеним мрежама лансирану тезу да Србија, из непознатих разлога, има право на – рецимо, аутор није тачно запамтио – четвртину Крита: фантазије у стилу Деретића ипак нису постале званични став Београда. Још.
Више је него занимљива та потреба да се уместо у стварности живи у комплексима и измишљеној историји уподобљеној да оправда свако бивше и будуће непочинство. Несрећни због оног што немају и што није њихово, занемарују оно шта имају и шта пропада јер је туђе слађе. Али, то је већ ствар оне гране медицине која се бави психичким здрављем, и, у неким случајевима, кривичног права.
Оно о чему може један медијски текст да расправља је питање низа политичких и економских неуспеха данашње србијанске власти, који се маскирају актуелизовањем давно склоњених питања из прошлости или буђењем тек закопаних авети балканских мржњи и сукоба. Немоћ Србије да се уоброчи у сопствени губер и двориште, које у многим њеним деловима данас зврји аветињски празно, проблем је за комшије које „имају море“ или већ нешто што вазда незаситим радикалима треба. Али, чини се још више, то је проблем за саму Србију, која одбија и избегава напредак и срећу, јурећи реп сопствених фантазија и слободном руком писаних хегемонистичких ноћних полуција.
„Nihil est in intellectu, quod antea non fuerit in sensu“, написао је одавно Џон Лок. „Нема ничега у интелекту што пре тога није било у чулима“. И можда баш то показује проблем с интелектом, не само у данашњој Србији већ и у неким другим државама успостављеним на овом злосрећном парчету Раја – јер им кроз чула није прошла истина и стварност, већ фрустрацијама погурана измишљотина, што невероватнија то за примаоца стварнија.
Тако и ова прича о мору: мора да прође кроз чула, каква-таква, да би могла да буде представљена као ноћна мора и разлог неких будућих неуспеха. Али, ноћне море се често заврше енурезом. Мислите о томе, Врховни команданте.