(ТВ Е, 8. јануар 2026.)
„Путуј Европо, немој више чекати на нас“ – испевао је, пре више од две деценије, Ђорђе Балашевић србијанску реалност и скоро фанатичан отпор свакој идеји да се држава нормализује, свест осавремени, а дух обасја светлошћу. „Нама је лепо“ – закључио је, јасно и ригидно – „таман како смо заслужили“.
Не верујем у судбинско, па не верујем ни у заслужене казне. Не могу појединци – колико год да их је, и шта год радили – бити толико лоши, да цео народ буде кажњен због њих. Додуше, поштујем неке народне мудрости. Попут оне – „паметан се учи на туђим, а будала на сопственим грешкама“. Што се, дабоме, скоро никад не деси. Али не мислим да било који колективитет може и треба заувек да буде обележен, посебно не црном бојом, упркос труду који је у неком периоду своје историје уложио управо у то.
Најзад, и ти исти Европљани (којима неки тежимо, а од којих неки други беже) били су далеко од цвећки у 19. и првој половини 20. века, на пример. Нису баш ни учили на туђим грешкама, већ на сопственим, које су их коштале десетина милиона живота. Али су бар нешто научили. Схватили како да грешке не понове. И како да изађу из бескрајног круга мржње, мерења и намиривања дугова у крви, заузимања туђег без обзира на штету на својем…
Све оно шта, чини ми се, на овим просторима још није научено. Шта јесте научено? Да се стрпи, примири, чека прави моменат – а онда, дошао прави или тек неки згодни моменат, покуљају све оне грешке из којих у ранијим навратима ништа није научено. Поједностављено речено: зло и наопако.
Да не будем искључив, мислим да не постоји начин да се грешке избегну. Оне су, тако нас бар историја учи, неминовне. Али, после грешака постоје два пута. Први је, свакако, самодеструктиван – понављање грешака и пут из грешке у нову грешку, у покушају да се „истера“ нека умишљена „правда“. Други је – суочавање са грешком, размишљање о њеним узроцима и последицама, схватање штетности грешке најпре по сопствени ентитет и тражење неког бољег пута, да се грешка не понови. Стога би се она пређашња тврдња могла преправити у – „паметан не понавља грешке, будала их понавља до у недоглед“.
А за то је, на овом несрећном парчету Балкана које од државног уситњавања носи назив „западни“, примера коликогод. И превише би било набрајати их, чак и у ово време када се смерно суочавамо са сопственим гресима и грешкама (намерно то одвајам, јер није исто), па ће неколико илустрација бити довољно.
Србија се, на пример, од Европе брани, као да ће, недајбоже, добити буве или полну болест ако уђе у ЕУ. Добро, вели србијанско политичко руководство свако мало кад затреба пара из европске касе – „ми смо испунили услове“ (за улазак у ЕУ), замишљајући да су европске бирократе толико залуде да гледају „Пинк“ и „Информер“ и да ће бити подједнако хипнотисане као народ у Србији да поверују у оно шта им се каже, а не у оно шта виде. Кад ЕУ не наседне, креће кмечање „Европа нас неће“, „терају нас да признамо Косово“ и „ми нећемо да издамо Русију“. Прва изјава је манипулација, друга једноставно нетачна, а трећа доказ да Србијом у ствари влада руска тајна служба. Добро, морам да кажем – тако је од 1878. године, а нека ми сад читаоци држе палчеве да у наредном периоду избегнем пијење чаја, пролазак крај прозора или пливање у празном базену.
Србија, у ствари, годинама не да не мрда у еуроинтеграцијама, већ се враћа уназад. И да у томе не буде сама, чини све да врати уназад и оне суседе, на које има неки утицај. Истим темпом како се њен председник враћа на изворна радикалска сетовања и романтичне шетње по Палама с кишобраном о рамену, тако и Србија креће да мазохистички мантра о Русима на Дунаву (који ће вратити Косово), неприхватању савеза и помирења са „онима који су нас бомбардовали“, светосављу као модусу живљења у 21. веку, па и „једењу корења“ – иако је та изјава плод изворне црногорске глупости и затупљености, а и није прва ствар „позајмљена“ из Црне Горе.
Црна Гора је, са друге стране, дуго у западном свету перцепирана тек као сићушна досада, која ће се Европи прикључити малте не аутоматски, пошто се у срећну породицу цивилизованих народа увуче вечити бунџија, насилник из краја и чудак који, у ствари, и не жели да буде део срећних. Знате на кога мислим, да не именујем, ако уз ово ставим реч „Србија“ – постаћу тема бар шест јавних обраћања „да народ разуме“ и „колегијума“ септичке јаме са јавном фреквенцијом.
Дакле, Црној Гори се у Бриселу није поклањала превелика пажња, чак и онда када је то било политички мудро, па и логично, када су у ЕУ угураване додуше много веће, али не толико сразмерно стратешки значајније државе с истока Балкана. Биле су потребне две генерације европских политичара, уљуљканих у лепим примањима и још лепшим фразама, да се схвати да друга страна (она која је у рату с Европом и цивилизацијом не од Украјине, већ још од XVI века) не сматра да је ико толико мали да не може да јој послужи као оружје, или макар жртва, у обрачуну с нечастивима – цивилизацијом, развојем, просперитетом и будућношћу.
То је, у ствари, друго црногорско „дуго путовање у Јевропу“ (прво је описао Стеван Копривица). Драгоцено је време изгубљено док се схватило да је домаћа врста Stultus montanus-litoralis заражена вирусом servus ebrii destructoris Asiae occidentalis. Али добро је: и срећној Европи је дошло из доњег дела леђа у главу, па је сад идеја да малена и по европски склад посве безопасна Црна Гора буде угурана у ЕУ макар и на силу, јер нико није тако мали да у још неформализованом рату са западноазијским хордама није од користи. А није лоше ни као додатни притисак на Србију, која ће некако да преживи отиске прстију и зурење у камеру на Батровцима или Хоргошу, али је идеја о томе на Добракову сигурно нешто најстрашније што би се могло чути на Андрићевом венцу.
Једна интересантна анализа „Центра за европске студије“ показује да би приступање комплет Западног Балкана Европску унију коштало (на седмогодишњем нивоу) 46,6 милијарди еура. Када се одбију доприноси тих шест земаља у буџет ЕУ (12,09 милијарди еура), трошак укупног приступања је још нижи – 34,51 милијарди омиљене валуте овдашњих русофила.
Најскупља је, наравно, Србија. Њено приступање коштало би буџет ЕУ 20,9 милијарди еура (или 2,37 еура годишње по становнику ЕУ), док би по одбијању (седмогодишњих) доприноса буџету (5,28 милијарди еура) трошак приступања Србије био – 15,62 милијарди еура.
Са друге стране, најјефтиније за Европу је приступање Црне Горе. Оно би Европљане коштало 2,35 милијарде еура (0,27 ЕУР, или – главица купуса по глави становника). Када се одбије црногорски допринос буџету (0,61 милијарди еура), трошак црногорског приступања ЕУ износио би 1,73 милијарду еура. Цијена – права ситница, рекао би сир Оливер из култног стрипа за који се чак и Италијани чуде како се „примио“ на просторима СФРЈ, а у случају уласка Црне Горе у ЕУ једна реално врло исплатива европска инвестиција с брзим повратом. И што је најбитније, сад за то постоји воља.
Зато такав распоред европских политичких звезда мора да се искористи. Јер је питање да ли ће се икад поновити.
Улазак у ЕУ је добар пре свега за Црну Гору и њене становнике. Ако ништа друго, да се попут сваке жртве породичног насиља, одвоји од вишедеценијског злостављача. Али и за мењање свести, навика, заблуда, примитивних погледа и затуцаних ставова, јер ће се сусретати са позитивним примерима, уређеним системима, европским школством и културом, путовањима, најзад – и са неколико мандата у европским институцијама, а зна се колико Црногорци (и национални, и они други, који се толико гаде на тај термин) воле да практикују политику и гласно изношење мишљења.
Добро, неко би поставио питање како би се у европска питања уклопили црногорски карактери. На пример, ми данас имамо у Црној Гори оне који су били комунисти и Црногорци, а сада су следбеници министарке четвороручице и Срби са све урезаном кокардом; бивше ратнике за Велику Србију трансформисане у црногорске индепендисте и стару гарду; некадашње реформисте Анте Марковића, а данас четничке војводе; и ихаха других примера радикалних људских, моралних, породичних, политичких и других травеститија и заокрета.
Мени се чини да би и то Европа „попеглала“. Само да се потпише тај Уговор и да га сви ратификују, што пре. Биће онда Црна Гора прва по броју еурофанатика, већом брзином трансформисаних него што су се најближи сарадници краља Николе преметнули у његове крвне противнике, или четници у партизане уз два сведока, или комунисти с Титовом сликом на зиду у вернике с иконом на месту те слике; или неки Црногорци у Србе, а опростите, ја то само по резултатима пописа, никако вам не негирам право да се изјасните како желите, којигод вас део тела на то натерао.
Добро, сигуран сам да би остао и известан број „доследних еуроскептика“ – тачније, понизних извршилаца перверзних фантазија сваког шовинистичког београдског режима – који би се, без обзира на скромно знање (или можда баш због њега) радије бавили митовима и средњевековљем него напретком и будућношћу. Цивилизација је ту, да се не лажемо, одавно рекла збогом; а када се томе дода увежбано пливање у мутном (да не кажем: фекалијама) и умеће подвала и махинација као једини познати стил живота, јасно је што се „са све четири“ бране од саме идеје уређене државе и европских стандарда. Али би њихов утицај био декоративан, фолклорни.
У томе и јесте поента и закључак ове посланице. Пред Црном Гором је (а и пред Србијом би била, још се надам да шансе нису проћердане, да има и снаге и памети), вишегенерацијска прилика. Она која мора да се зграби, многоструко жешће него што ће је они који живе од хаоса и анархије одбацивати. То је, могуће, и последњи велики испит чојства и јунаштва ове генерације. Да покаже да је, најзад, научила из грешака.