(ТВ Е, 10. јун 2025.)
Србијански театар апсурда свакодневно добија нове прилоге, али је већ сада потпуно јасно да овако неће моћи још дуго.
Онај који би по уставној функцији требало да симболизује јединство народа и целовитост државе – председник Републике – иако се ни раније није могао похвалити миротворством и толеранцијом, већ месецима врло активно трује и последње трагове здравих односа и нормалног живота у Србији. Последњих дана је превазишао и сопствену нечасну улогу у данима распада СФРЈ, називајући побуњене српске студенте нацистима. Резултат те агресивне поларизације становништва на „ми“ и „ви“ данас је видљив на сваком кораку, а нетрпељивост између две стране – оних који живе на рачун некритичког служења странци и владајућој породици, и оних који желе да живе у нормалној и правно уређеној Србији – прети да неконтролисано ескалира.
Врхушка србијанског аутократског система, чини се, због тога не брине превише. Још. Лоша искуства Милошевићевог режима била су добра школа за Српску напредну странку, која је током претходних 13 година власти изградила тростепени систем сопствене безбедности. Најпре, полицију је у великој мери очистила од за себе непоузданих кадрова (читај: професионалаца и људи од интегритета), па у последње време полиција често отворено делује као страначка, а не државна, формација. Она се све чешће користи за заштиту ове друге групе. Други степен чини права мала паравојска формирана од припадника разних агенција за обезбеђење (веле да их има око 50.000, колико је отприлике и полицајаца), чији су власници сви увезани у систем СНС. Они служе за утеривање страха народу, рекетирање, пребијање и вршење озбиљнијих кривичних дела. Коначно, трећи степен, иако најмање поуздан, чине „навијачи“ и слични фанатици узгојени на насилној традицији стадионских трибина још од 1990, где је, најзад, и сам Александар Вучић запечатио сопствене комплексе неуспехом да се наметне као вођа навијачког севера. Они су пиони погодни за жртвовање, лојални су, неоптерећени интелигенцијом, не вреде много, замењиви су, али тренутно одраде посао.
Наравно, ово не би била потпуна слика, а да се не нагласи да је владајућа странка у Србији устројена налик мафијашкој организацији. То не подразумева само завет ћутања, већ спремност на жртвовање за „наш циљ“, као и заштиту чланова који су се на било који начин жртвовали, док се одстрањују – на срећу, не физички (или не увек физички, ако се сетимо „сумњивог“ случаја Цвијан) – само они који прекрше правила. Ако погледамо афере, скандале, сваковрсне пијане и дрогиране брљотине, разоткривене крађе и све остало шта обележава последњих 13 година српске агоније, видећемо очигледне примере свега тога. Све је то, наравно, упаковано у патриотизам, у драње „Србијаааа“ и махање заставама, уз оптуживање спољних непријатеља и “колективног Запада” (ко види руски потпис у овоме, у праву је), али, та слика служи само да додатно умртви народ дрогиран пропагандом с националних фревенција.
Политичка температура расте таман као и спољна: једна се, додуше, мери степенима целзијуса, а друга батинама, увредама и метастазирањем месецима блокираног најужег центра српске престонице. Провокације и умишљајно изазивање нестабилности се настављају и добијају невероватне облике. Да не прети стравичним расплетом, ово би могла да буде лепа циркуска представа за гладан, али већ весео народ.
Неколико литара воде и пива и неколико наводних бубутки, којима је био изложен „архићаци“ Милош Павловић када се појавио у „Студентском граду“, србијанска власт дигла је на ниво националне трагедије. Павловић се, као случајно, појавио међу колегама за које сви знају, па и он, да им као „штрајкбрехер“ није баш најомиљенији. Као случајно, ту се нашла и камера некад угледног дневног листа, симбола новинарства у СФРЈ, који чак ни за Милошевићевог вакта није био тако осрамоћен као сада, под напредњачком управом. Као случајно, у Ургентном центру нашао се др Златибор Лончар, министар здравља познат (и) по реченици „гледам да их нема“ (за Црногорце у србијанском здравственом систему). Као случајно, већ сутрадан Павловића је примио председник Републике, а председница скупштине му чак отишла „на ноге“, у највеће нехигијенско насеље у Европи, у шта су напредњаци претворили некад елитни Пионирски парк и плато испред Скупштине (Југославије, па Србије).
Све се то збило непосредно после неколико ортодоксних пребијања студената и професора БУ. Упад насилника на Правни факултет и наношење озбиљних повреда једном студенту, једном професору и једном запосленом; премлаћивање сина једног (због синовљевог бунтовништва) недавно пензионисаног каријерног полицијског генерала; пребијење „јутјубера“ који је покушао да разговара са становницима највећег нехигијенског насеља у Европи – само су неки од догађаја који су претходили жртвовању Павловића.
ЗАБРАЊЕНИ ГРАД
Оно шта је уследило достигло је размере тешко замисливе чак и за СНС радикале, од којих су и Србија и регион од 1990. свашта доживели. Иако се на прсте обе руке могу избројати српски студенти који не подржавају актуелни протест, председник државе, председница скупштине и министар здравља себи су дали за право да студенте у блокадама назову – нацистима. Ни означавање укупне будућности једне земље најцрњом ововременом идеологијом није било довољно, па је на зидинама нишке тврђаве освануо транспарент са кукастим крстом (и текстом „боље ћаци него наци“), што је први пут од Другог светског рата да се овај симбол, под којим је Ниш жестоко страдао, појављује у другом по величини србијанском граду. Узгред речено, симбол чије је исцртавање и употреба законом забрањено и кажњиво. Ни организатори ни комуналне службе га нису скинули, то је учинила тамошња опозиција.
Вероватно је СНС радикалима неко скренуо пажњу на „незгодну“ симболику, па је сличан натпис у суботу окачен испред нехигијенског насеља у Пионирском парку (на раскрсници Кнеза Милоша и Булевара краља Александра), само је овог пута кукасти крст прецртан, односно исказан као саобраћајни знак забране. Свеједно, две су опозиционе посланице покушале да исеку тај транспарент, али је у моменту реаговала у парку нагомилана багра криминалаца и силеџија, па су их спречили, вређајући их и поливајући водом. Ако се питате где се дела полиција, па, као и у многим другим ситуацијама у последње време, гледали су без реакције, а онда спречавали посланице да наставе ка Скупштини. Додуше, и написали су прекршајне пријаве посланицама.
„Ћациленд“ је, у ствари, постао својеврсни „Забрањени град“ који „штите“ битанге са подебелим досијеима и вероватно обећаном аболицијом, за сваки случај под капуљачама и качкетима. А полиција са спољне стране ограђеног Пионирског парка, уместо да хапси – штити те битанге. Излишно је и рећи да месецима блокиран центар града и озбиљно угрожена безбедност никог од државних или органа Града не узрујавају. У контексту данашњих односа у Србији помињати могућност да се прође парком или делом центра, сада је научна фантастика. А врло вероватно, и здравствено-санитарни проблем.
Игром случаја и србијанског правосуђа, више нико од кључних ухапшених за новосадску трагедију 1. новембра 2024. није у затвору. У затвору није нико од оних који су аутомобилима ударали студенте: једна од њих је чак недавно ослобођена одговорности с образложењем да је додала гас и прегазила студенткињу на протесту – из препасти, иако је нико није угрожавао. Тројица од четворице насилника (или, Вучићевим речима, „јунака“) који су студенткињи поломили вилицу бејзбол палицама, такође су на слободи, а само четврти је добио „наногицу“. И тако редом.
Насупрот томе, само због инцидента у „Студентском граду“ ухапшена су 22 студента. Иако нема доказа о било каквим повредама Павловића, нити је адвокатима ухапшених предочена икаква лекарска документација наводно повређеног „архићација“, осим кукњаве у режимским таблоидима.
За тројицу ухапшених тужилаштво је тражило притвор од по 30 дана, али је суд то одбио. Тројица су прихватила споразум о признању кривице, иако дела није било. Адвокат Иван Нинић објаснио је како полиција изнуђује те споразуме: изврше нелегални увид у садржај мобилних телефона ухапшених, па садржај доставе таблоидима. Онда се ствара слика о криминалцима и упада у куће и јавно се хапсе пред камерама. То нико није демантовао. А акција притиска на оне који желе промене настављена је тако што полиција легитимише окупљене на свакодневним комеморативним блокадама београдских улица.
Да се театар апсурда приближи циркусу у овој фази побринуо се суд. Трећи основни суд је, немогавши да продужи притвор једном од ухапшених у овом случају, издао меру забране прилажења Милошу Павловићу из Добоја, са тренутним боравиштем – пазите сад! – у Пионирском парку. Свако са две године Правног факултета зна да званично боравиште не може бити на јавној површини и да уколико неко успостави незаконито фактичко стање боравка тамо где не сме, морају да реагују или полиција или Центар за социјални рад.
И ЦРКВОМ НА МЛАДЕ
На то су дошле дилеме око уписа бруцоша, јер увелико су почели да теку рокови за припрему уписног процеса, посебно пријемних испита. Чак се и то користи за притиске на омладину у протесту. Многооспоравани министар просвете Дејан Вук Станковић покушава да средњошколске матуранте и њихове родитеље, који чекају упис „у ниском старту“ и у немогућности да ишта током лета планирају, нахушка на студенте и управе универзитета и факултета, тврдећи да је због ових других немогуће организовати уписни процес, и не даје квоте за буџетско односно самофинансирајуће студирање.
С друге стране, факултети, када би у договору са студентима у блокадама и успели да физички организују пријемне испите, у проблему су јер месецима нису платили материјалне трошкове, пошто за њих од јануара не добијају паре од државе. У пракси то би значило да би колико сутра могла да им буде искључена струја, рецимо, а да не помињемо немогућност да неки од њих плате простор или материјал неопходан за одржавање пријемних испита.
Да се види одакле ветар дува, свако мало се истакне неко из врха Цркве Србије. Тако је члан Синода (црквене „владе“) митрополит зворничко-тузлански Фотије (Сладојевић) написао песму, у којој је младе оптужио да им је „ум постао сатански“, јер „млади се анархији уместо смирењу уче, бунт демонски прихватајући“.
Све се ово на неки начин посебно рефлектовало уочи и на локалним изборима у два мала града на западу (Косјерић) и истоку Србије (Зајечар). Високе тензије, предизборни дарови који су ишли и до поклањања фрижидера и замрзивача, али и уцењивање родитеља с болесном децом типа “лечење за глас”… Па онда, на сам дан избора, у недељу: силна „бесна“ возила затамљених стакала, народ који спречава изборне махинације, полиција која спречава народ да спречава махинације, необични набилдовани и истетовирани момци без идентификације али у униформама полиције (један од њих рецимо, са тетоважом А.Ц.А.Б. – All cops are bastards – Сви полицајци су копилад), па чак и напредњачки кол-центар у цркви (да, добро сте прочитали: у објекту Српске православне цркве!)… Па онда: оптужба да су из возила с таблицама Зете у Црној Гори изношени џакови унапред попуњених гласачких листића, чиме Милан Кнежевић и Андрија Мандић враћају услугу свом власнику. Оптужба коју нико није демантовао.
Све је то обележило изборе које напредњаци себи нису смели да дозволе да изгубе. Зашто? Зато што знају да после првог пораза креће ланчана реакција, а народ, који и сада показује да се не боји ни насилника, ни батинаша, ни партијске полиције, ни компромитованог правосуђа, добио би нову снагу и нову храброст. То би се онда завршило на једини начин на који напредњаци не желе да се заврши, односно, на начин који би створио предуслове за чишћење и опоравак српског друштва и вероватне затворске казне и одузимање имовине многима из СНС, али и СПС, врха.
Не смеш да изгубиш, зато ти ваља побиједити, да парафразирамо лик из популарног стрипа „Алан Форд„. Па је “ненадлежна институција” (како су студент прозвали Александра Вучића, а он се изгледа у свакој ситуацији труди да тај надимак оправда) уместо Републичке изборне комисије (како закон налаже) саопштавала резултате локалних избора из седишта странке чији је, како често и сам истиче, обичан члан. И прогласио победу, дабоме. “Све што живи у Косјерићу изашло је да гласа против нас, и опет је било више оних који су гласали за нас”, рекао је Вучић и овим речима практично признао и изборне махинације и поделе које плански изазива у народу.
Али, ни то проглашавање убедљиве победе није било као ранија: изостали су ватромети, пијано славље, оргије ботова по друштвеним мрежама, а уместо око сат по затварању биралишта, како су то напредњаци досад чинили, објављивање “тријумфа нас над њима” уследило је тек после три сата. Зли језици су одмах приметили: чекало се да лекови за смирење почну да делују. Додуше, и на званичне резултате ће се попричекати јер, како је посматрачка мисија „Црта“ објавила, на скоро петини бирачких места забележене су озбиљне неправилности, а сад су се појавили и први приговори да је и сама РИК мењала записнике.
Исте вечери, и студенти и опозиција су прогласили победу и славили по улицама, па је за очекивати да србијанска политичка нестабилност настави да се усложњава и приближи тачки пуцања. Од које су, бар досад, многи зазирали, али се стиче утисак да већина народа губи стрпљење и да жели да до расплета дође што пре.