(ТВ Е, 23. јул 2025.)
У историји се може наћи много примера да је на чело неке државе засео идиот (грч.), али је вероватно досад незабележено да су се државе систематски дочепали искомплексирани и фрустрирани маргиналци, као што је то у случајевима данашњих Србије, и Црне Горе.
Или, ако бисмо прилагодили чувену изјаву Зорана Ђинђића о мафији: свака држава има комплексаше, губитнике и неостварене људе, само у Србији – и у Црној Гори – комплексаши, губитници и неостварени људи имају државу.
Стицај историјских околности, глупости и непажње бирача, некад и пука и ирационална потреба за сменама и осветама – управо су такве ликове довели на власт и у могућност да уместо код психолога или психијатра, своје нагомилане проблеме лече о трошку државе и на терет народа.
Не треба, свакако, занемарити ни чињеницу да су ти комплексаши, губитници и неостварени људи учинили све шта је до њих да би се дочепали полуга власти. Чини се да је тек то посебна тема за неке будуће социолошке, психолошке и сваке друге анализе.
А они су – како испада – први пут у животу остварили неки успех, и то онај крунски. Лако их је познати, без икакве потребе да проговоре. А нажалост – проговарају.
Мушкарци носе неколико бројева мање сакое, фирмиране и стога плаћене у износу с одговарајућим бројем нула, дабоме. Неретко, с извезеним иницијалима на манжетнама кошуља. Најчешће облаче панталоне-„фрулице“, неометани критичким погледом у огледало, а уобичајено откривени глежњеви указују на скупу и најчешће посве неприкладну обућу. И аксесоар је одговарајући: подразумева прескупи ручни часовник, а често и наочаре за вид, макар и непотребне, јер народ овде некако верује да је онај ко наочаре носи – интелектуалац.
Жене се преко дана појављују у хаљинама за вече, а неке од њих, без икаквог блама или скрупула – и у одећи примереној дамама ноћи. Све фирмирано, наравно. Уз одговарајуће ташне (кад нема оригинала може и турски фалш), и обућу, јер ни њих не дотиче она о бечкој ципели, а личкој нози. Шминка ће, често, бити погрешна, али битно је да је скупа. Хирушке и козметичке интервенције је тешко и побројати. Многе од њих родитељи неће препознати у односу на оригинал, али има и оних код којих „пројекат“ није успео, или чак направио супротан ефекат. Добро, има гласина да су и њихови мушки парњаци ишли „под нож“, али они највише због глатке лобање или мањка сантиметара у области препона, због чега би раније морали да купују огромне аутомобиле, за које нису имали новац.
Одговарајуће изгледу је и понашање. Дрско, надмено, арогантно. Крупне речи сложене у флоскуле које ништа не значе. Цитирање познатих људи, често погрешно. Возач који истрчава из аутомобила и отвара врата, да важне, али кратке, ножице самоуверено пређу неколико корака до превелике фотеље. Или да пребитно устрче до врата зграде, која опет отвара неки скромни, али у страхопоштовању понизни службеник. Па онда: држач кишобрана. Како ли тек то помаже да се заборави да нико није хтео да се игра с тобом кад си био мали. Или, ужурбана секретарица на коју увек може да се подигне глас. То је због оних који нису хтели да ти испуњавају хирове у детињству. Саветник за пи-ар, да не заборавимо. Е то је зато што ти се може. А и користи, посебно ако га платиш огромним новцима и ако је, рецимо, из Израела.
И то није све. Бесни аутомобили, које могу и да униште, а да не одговарају за то (јер ту је увек неки кум или партијски друг, или бар ревносни чауш који би да се додвори естаблишменту). И рекло би се да радо то чине, посебно под дејством алкохола или дроге. Иће и пиће у прескупим ресторанима, а ту је и већ поменута дрога, квалитетом одговарајућа новодруштвеном положају. Вожња хеликоптером и авионом, дивљање глисером и мотоциклом, клањања и снисходљивост на сваком кораку. Путовања у иностранство и неограничена могућност да се домаћем становништву „баронише“ о угледу и почастима у којима се тамо уживало.
Ако нема дипломе одговарајуће школе – а најчешће је нема – то је у данашње време бар лако решити. Приватне школе и универзитети по Србији и Републици Српској ничу као печурке после кише. Новосклепане државне и политичке „ведете“ не омета чак ни чињеница да диплому факултета добију пре дипломе средње школе. Или да дипломирају у недељу, после два месеца „студирања“. Или да су им дипломски или магистарски рад, ма и докторску дисертацију, од неколико туђих радова саставили професионални „кројачи“ или написала вештачка интелигенција. Не смета им ни морална страна, када јавност открије плагијат. Ништа то није проблем спрам титуле што стоји крај имена. Додуше, понекад добро дође и похвала каквог остарелог професора да си био најбољи студент у историји факултета.
Другова из детињства или школе најчешће нема. Или, ако их има, из исте су екипе губитника којима су се сви подсмевали и завртали им уши. Они се, онда, најчешће хватају у исто коло, а тајне су тако сигурне. Тешко се, истини за вољу, може говорити и о друговима из старијег периода: то је више ствар једностраног или заједничког интереса.
Бројни су узроци тих комплекса, фрустрација, неостварености… Почев од кућног и породичног занемаривања, неретко и малтретирања у детињству. Било да комплекси долазе због афирмисаних и остварених родитеља, било да долазе због пијаница, насилника или подједнако фрустрираних и незрелих људи које је родитељство „задесило“. Па онда, изопштеност и маргинализација у време сазревања – како у дому у коме нису имали подршку, тако и у широј заједници.
Шиканирање у друштву – због некакве физичке мане, муцања клемпавости, стидљивости или једноставно интелектуалне мањкавости. Добијање батина – било као последица вршњачког насиља, било као резултат свенародног покушаја да се другим народима на подручју на ком живиш наметнеш као хегемон. Неуспех у односима са супротним полом. У области заната или алата, свеједно. Коначно, интимно непризнавање и неспремност на суочавање с потребом односа с истим полом.
Није ово, наравно, никаква психијатријска или психолошка анализа, јер за то нисмо ни школовани ни власни. Ово је само непотпун збир особина и карактеристика које они о којима пишемо свакодневно манифестују у јавном животу, кроз понашање и изјаве.
Не треба да чуди зашто то, и тако лако, успева. Као што се комплекси хране комплексима, тако и организација њиховог лечења подразумева колективну терапију. Па се тако ови, што су се дочепали државе зарад лечења фрустрација, међусобно испомажу.
Треба да чуди то што већина зрелих, нормалних, формираних људи, и у Србији и у Црној Гори, људи који су знали и умели да изађу на крај са сопственим несигурностима, дилемама, виђењима себе… трпи то вишегодишње иживљавање искомплексираних, неспособних, неостварених особа, које су заузеле позиције одлучивања.
Не у смислу да се тим људима треба смејати, посебно не онда када знамо да су жртве ужасних породичних односа или сексуалног насиља, али свакако у смислу да држава није место за лечење тих траума. А на жалост, управо потреба таквих личности за доказивањем себе, за исправљањем ко зна каквих, стварних или умишљених, недостатака, за коначном оствареношћу и уважавањем – државу кошта много, много више од повисоких износа одвојених за лечење фрустрација које се могу измерити и намирити материјално.