(ТВ Е, 5. децембар 2025.)
Србијански дан мрмота, започет рушењем надстрешнице новосадске железничке станице, ушао је у 14. месец. Од 1. новембра 2024. Србија се буди и леже у истом. Грађани захтевају одговорност, како за пад надстрешнице, тако и за бројне незаконите поступке после тога; власт одбија да се о одговорности уопште и говори, правећи „контрамитинге“ и оптужујући „блокадере“ за рушење државе по – то је познати рецепт већ 35 година – рецепту страних (западних) сила заверених против Србије.
О судбини 12 ухапшених мало се зна, осим да је данас већина на слободи. И да председник Србије Александар Вучић користи сваку прилику да их оправда и истакне њихове квалитете. А за човека који има у просеку једно ТВ појављивање дневно, те су прилике заиста честе.
Чињеница јесте да процес утврђивања одговорности тапка у месту, опструиран са више адреса, што нагони на сумњу да врху државе и није баш стало да се све то расплете. Само је једна независна, ад-хок комисија изашла са закључцима који несумњиво оптужују највише државно руководство.
Логика, зато, наводи на помисао да разлог за ту државну опструкцију може да буде само један. Јер, после трагедије у Хонг Конгу овог новембра, ухапшено је (досад) 27 људи, с оптужбама за нехатно убиство и корупцију, и на томе инсистира управо политички врх. Због рушења моста и погибије у Ђенови 2018. – што су србијанска власт и њена пропагандна средства која се лажно представљају као медији често помињали као оправдање „дешава се“ – на оптуженичкој клупи се нашло 59 људи, а процес има подршку из самог врха државе. Само у Србији политички и државни врх понаша се сасвим супротно.
У међувремену, од новосадске трагедије наовамо, обрушило се бар десет плафона у разним свеже реновираним објектима школа и домова здравља у Србији. Срећом, епилог је само неколико лакших повреда. Откривено је да је и нова железничка станица у Београду потенцијална опасност, јер због тежине четвороструко више изграђених комерцијалних садржаја у односу на дозвољено пројектом – пуцају носећи стубови над перонима. Запажена су и оштећења на инфраструктурним објектима новоотворене брзе пруге ка Суботици; констатовано и да је пруга пуштена у рад, а да је већина зграда станица на траси небезбедна. И тако редом.
Можда би се неупућени читалац преварио да помисли да је неко одговарао бар због неког од тих пропуста, управо после страшног искуства из Новог Сада. Не, нико. Уместо отклањања, „фелери“ се замазују да не буду видљиви. И на већ поменутој станици у „Прокопу“, али и на тунелима (на политичку силу у саобраћај пуштене) деонице ауто-пута до Пожеге – где су, док други проблеми нису заокупили јавност, инсталиране сталне екипе хитне помоћи и ватрогасаца, да замажу очи.
Најновији случај незнања, ошљарства али и могуће корупције, десио се недавно код Центра изврсности у Крагујевцу. Срећом, обрушавање пута прошло је без жртава, јер још није отворен. Наводно, започета је истрага, али, јавност у Србији је оправдано сумњичава у погледу њеног епилога. Јер, у Србији се годинама ништа не ради, а да није под директним учешћем или бар контролом људи из владајуће странке. У томе скоро по правилу има кршења закона, али никад нико није одговарао, сем у неколико случајева када је због великог узнемирења јавности било нужно „подметнути“ жртву – која је за то добро награђена.
Шта ће се још срушити?
И нису само то разлози због којих се у јавности све отвореније и храбрије уз називе Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије употребљава акроним ОКГ (организована криминална група). Треба да се сетимо ноћног „кречења“ просторија Државне лутрије у режији нагло афирмисаног београдског адвоката, кога ћемо касније још једном поменути. Па да се присетимо случаја Колувија и „Јованица“, са силном дрогом, чији је епилог такав да се полицајци који су све открили сада прогањају, а главни криминални актер са слободе свима смеје и „подбада“. Или, кад смо код слободе – када је кум председника државе и директор „Електромреже“ из 2012, а сад „успешни бизнисмен“ – могуће пијан и дрогиран – слупао „мекларен“ и повредио две особе, што је заташкавано, а на крају је случај тихо застарео. Да даље не пишемо.
Знајући све то, знајући како се у Србији добијају послови – јер то више и није тајна, знајући да се „лекс специјалиси“ доносе злоупотребом скупштинске већине зарад приватних финансијских интереса… некако је логично да обичан народ страхује шта ће још да се обруши од онога шта су градили напредњаци и ортаци у ових 13 година неконтролисаног уживања власти. И све чешће и гласније указује се да је прво шта су напредњаци срушили – држава и систем.
А и за то је примера на сваком кораку. Најновији је случај када је министар културе Никола Селаковић, у својству осумњиченог, добио позив Тужилаштва за организовани криминал (ТОК) на саслушање због „Генералштаба“. У чијем је случају, изгледа, краћи списак закона који нису прекршени, од оних који јесу – све да би се зету Доналда Трампа наместио посао на најатрактивнијој локацији у центру Београда. И то посао за који је доказано да ће Србија бити у дебелом минусу, док би Џаред Кушнер остварио огромну добит.
Углавном, Селаковић (иначе, министар правде у време именовања тих тужилаца) се најпре није одазвао на позив – уз салву увреда на рачун ТОК и беспризорну кампању из онога што се у Србији на жалост зове медијима – а онда је по завршетку радног времена отишао у ТОК, тек да би могао да поново у стилу Александра Вучића извређа тужиоце како „не раде“, да им прети како ће „они њих хапсити“ и да „објасни“ како он није мета, већ сам Вучић. Уз њега је био већ поменути ноћни молер Државне лутрије, адвокат Владимир Ђукановић, који је – гле чуда – заступао све досад за нешто оптужене партијске другове, и којима се процеси никад нису завршили или се нису завршили осудом.
Ствари су се уозбиљиле, а страсти спласнуле, када је ТОК издао налог за привођење Селаковића. Тада је очигледно процењено да је боље да се одазове на позив. Јер, ако би СНС допустио да га полиција приведе то би био крах за организацију којој је модус вивенди да чува своје чланове шта год урадили, а ако би одбила да то учини уследио би потпуни друштвено-политички колапс српског друштва, јер полиција не ради посао због ког постоји.
Најзад, штета и не мора да буде превелика, јер министар може да се позове на имунитет, а баражна ватра из онога што се зове медијима лако ће у том случају „покрити“ гласове оних који би у томе пронашли кривицу. Својеврсдну генералну пробу имали смо ових дана, када је „главној уредници“ веб-сајта некад угледних дневних новина из доба СФРЈ одрезана првостепена казна од годину дана забране обављања те делатности, због увреде адвоката Зденка Томановића. Из свих „оружја“ ударило је по „судијама – блокадерима“, јавило се и Министарство информисања и телекомуникација тврдњом да је „јасно и недвосмислено“ реч о „политичкој пресуди и отетом правосуђу“, а чак је и Сандра Божић, потпредседница војвођанске владе, испалила оптужбе из свих цеви.
Но, већ самим позивом на саслушање озбиљно је угрожена доскора недодирива напредњачка организација, па се брже-боље приступило још једном „демократском насиљу“ у Скупштини. Предложене су хитне измене Закона, којима би се ТОК укинуо као „непотребан“, заједно са Тужилаштвом за ратне злочине. И све тужилачке ствари повериле подобном тужиоицу, баш како је недавно учињено у случају недовољно лојалних полицијских јединица.
Изборно насиље
Насиље у Скупштини није једино ових дана. Било га је, у свакој могућој форми, на недавно одржаним локалним изборима у три српске општине. Гласање у Мионици, Неготину и Сечњу више је личило на ратно стање или окупацију, него на демократски процес. Та три места била су „окупирана“ активистима владајуће странке из целе Србије, а они одавно државне ресурсе користе као личне, па су ту била и возила јавних предузећа и возила без таблица. Из њих су извиривали ревносни „зупчаници система“ са бирачким списковима, који, јасно је, не могу да буду у легалном поседу никоме сем члановима бирачких одбора.
Са друге стране, чланови посматрачких мисија нису смели ни да извире из својих возила, од насилника који су их у томе спречавали и физички. Полиција – сада већ традиционално – није реаговала, па је већина посматрачких мисија обуставила рад усред изборног дана. Сада без икаквог скривања, кроз ова три места дефиловали су бандити маскирани фантомкама, које се полиција правила да не види. Ваљда им је сврха била да подсете бираче у три општине на три краја државе да ће камере оно мало независних медија и посматрачи отићи, а да онда остају на милост и немилост битангама сваке феле. Онима које је режим пустио с ланца пре годину дана, кад грађани нису прихватили објашњење да се падови надстрешница дешавају свуда.
Истини за вољу, неки су батинаши или они са списковима и били „привођени“ у марицу, када су полицајци баш били приморани на то. Али су се касније појавили снимци с марицама које одлазе, па „иза ћошка“ пуштају приведене да се преселе у партијска возила која су их даље склањала са „места злочина“. Уз притиске и уцене бирача, уз „бугарски воз“ и Вучићеве оптужбе да су „они“ (то су критичари режима, политички противници, укратко, сви који нису под његовом контролом) имали батинаше – резултат избора је унапред био јасан.
Приметиће неко да резултат избора у три општине, од 174 јединице локалне самоуправе колико их у Србији има, и није претерано битан, а посебно не вредан толиког ангажовања ресурса и стварања атмосфере ратног стања. Да, то је тако у демократским и уређеним државама: Србија, на жалост, већ десетак година није демократска и уређена, ни у најслободнијој интерпретацији; а од пада надстрешнице, по свим параметрима, показује се да није заиста ни држава.
Ево једне илустрације тој тврдњи у прилог: одмах после избора изашао је формални шеф напредњака, доскорашњи градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, да прокламује победу над „блокадерима“ и своје задовољство. Иза њега су, очигледно намерно, били и фришко оптужени и правосуђу недоступни министар културе Селаковић и један „студент“ из „Ћациленда“ који се неколико дана раније „прославио“ претњом клањем једној посланици републичког парламента. Тек да се покажу снага и недодиривост, односно, да се понајвише упути порука свом начетом чланству да странка стоји иза сваког човека, шта год радио, и да јој нико не може ништа.
Додуше, и напредњаци и српска јавност су свесни да када се извуче једна цигла из тог зида мафијашке организованости – пада цео зид постављен на принципима омерте. Чувају се и осведочени криминалци попут Радојичића и Веселиновића, без обзира на цену коју држава може да плати због тога, док „падају“ само они који издају, изневере или буду мања штета у заштити криминалног интереса, као Беливук на пример. А изгледа да је превише пара и послова у игри, чим постоји спремност врха СНС да стање у друштву затеже до танке ивице грађанског рата.
Најзад, тиме што владајућа камарила у Србији не даје одговорне ни за новосадску трагедију, ни за читав низ других несрећа, промашаја, баченог или злоупотребљеног новца и других кривичних дела – за многе аналитичаре представља најбољи доказ да одговорност за све иде до самог врха Србије, односно – до браће Вучић.