(ТВ Е, 1. јун 2025.)
Зову га Вечни град, Престоница света („Caput Mundi“), Град седам брежуљака, Царски град, некад и само Град. А Рим је све то, чак и више од тога.
Био је главни град три државе и шест уређења: Римског краљевства, Римске републике, Римског царства, Папске државе, Краљевине Италије и, данас, Републике Италије. И један од најдуже непрекидно насељених градских центара Европе – који је у време Римског царства бројао и до милион ипо становника, после његовог пада свега неколико хиљада, а данас скоро 2,8 милиона. Десетина његових данашњих становника нису Италијани, али Рим годишње посете још три Рима – односно, између осам и десет милиона туриста.
То је тек фрагмент римских контраста. Јер, прва престоница западног света није била и прва престоница уједињене Италије. Пре Рима, ту титулу су понели Торино (1861.) и Фиренца (1865.). Рим је постао главни град 1871. и тада је почео његов трећи историјски успон. Додуше, тај успон је довео и дотле – ето првог гунђања вашег репортера – да скоро нема фасаде коју није „украсио“ графит и да је највећи део града прљавији него што једна таква историја дозвољава.
Реке људи, које се са буквално свих континената сливају у Рим, можда не знају да је за данашњи изглед града прилично заслужан режим онога кога су у знак „захвалности“ за учињено њиховој држави и свету сународници обесили за ноге, са све љубавницом. А кад кажемо „заслужан“, мислимо и стварно и саркастично. Многи делови Рима данас изгледају достојно метрополе баш због опсесије Бенита Мусолинија; опет, из истог разлога су трајно уништена многа драгоцена археолошка налазишта – попут дела Форума, куда је просечена данашња Улица империјалних форума (тад Улица империје), да би се Дуче с терасе своје резиденције на Тргу Венеција несметаним погледом напајао енергијом коју му даје Колосеум.
Но, у времену данашњем, просечан туриста то не мора да зна. Он уочава грандиозност елемената који спајају векове, етрурску цивилизацију, римско царство, некада распарчане али моћне италијанске државице и ову модерну „чизму“. Па све то зачињено ратним пленом, донетим из некад моћних држава које су стари Римљани покорили. На пример, од 30 египатских обелисака који су укупно постојали, чак осам је данас у Риму. Ако изузмемо можда најпознатији – онај на Тргу Светог Петра у Ватикану, што је ипак друга држава иако „опкољена“ Римом, чији је он некад део био – ту је Мацутео обелиск испред Пантеона, па Фламинијев на Плаци дел Пополо (Трг народа) или Монтециторио, на истоименом тргу испред зграде Заступничког дома италијанског Парламента.
Да, у та давна времена, освајачи су из освојених држава доносили све шта су могли. Рекло би се да је то ипак срећа у несрећи, јер су данас у граду са више од 60 музеја сачувани невероватни примерци из векова пре нове ере и првих векова ове. На пример, у Националном римском музеју, на четири локације – од којих је писац ових редова стигао да обиђе „само“ три (Палацо Масимо, Диоклецијанове терме и Палацо Алтемпс), јер је шест дана за Рим тек кап задовољства у мору неоткривеног. А било би нефер прећутати и чињеницу да су староримски уметници правили и копије уметничких дела из пређашњих цивилизација који су заувек изгубљени, па су те копије практично сачувале и успомену на оригинале.
Најзад, на сличан начин сачувани су и бројни споменици претхришћанске ере у самом Риму. Додуше, не као копије, већ као „покрштене“ базилике или већ помињани обелисци, рецимо. Да поменемо само најпознатији пример, Пантеон. Храм свих предхришћанских богова из раног II века, чија је купола од неармираног бетона и данас највећа на свету, у овако је добром стању можда баш зато што га је у VII веку византијски цар Фока поклонио папи Бонифацију IV. Претварање ове базилике у цркву Света Марија од мученика ју је вероватно сачувало од разарања и помогло ажурност поправки, тако да и данас можемо да се дивимо оригиналном изгледу, пре свега отвореном „окулусу“ пречника од око девет метара и игри светлости коју прави, а који је настао зарад комуникације с божанствима и астрономскух осматрања. Данас је у Пантеону сахрањен мајстор ренесансног сликарства, Рафаел, као и италијански краљеви Виторио Емануел II и Умберто I.
Док смо код сахрањивања, да поменемо бројне римске катакомбе (има их 60-ак, разних величина), настале првенствено зарад сахрањивања хришћана. Почетком II века није било довољно простора за сахрањивање, па се кренуло у дубину. И тако скоро до почетка IX века, када су остаци бројних папа из катакомби пребачени у базилике, а обичних хришћана у масовне гробнице.
У највећим римским Катакомбама, оним Светог Калиста, било је покопано више од пола милиона људи. Од тога, веле, више од трећине била су деца, и чак 16 папа. Катакомбе светог Калиста имају пет нивоа, достижу дубину од 30 метара, док дужина ходника прелази 20 километара. Овде се може видети ранохришћанска иконорафика у оригиналном облику, крипта папа (само ту је покопано девет првосвештеника још јединствене хришћанске цркве, па и сам свети Калисто), те место где је покопана Света Сесилија.
МЕТРО И ГУЖВЕ
Остајемо испод земље, али се враћамо у садашњост, да бисмо поменули римски метро. За толики град, познат по гужвама у саобраћају (неко је израчунао да просечни становник Рима заглављен у саобраћају проведе 254 сата) метро је премали: има само две „ипо“ линије. Ово „ипо“ односи се на линију Ц, која саобраћа у предграђу и тек се последњих месеци радовима “пробија” ка Тргу Венеција, Колосеуму, Тргу Светог Петра и даље. Иако вози врло често и релативно брзо, римски метро је изазвао и друго гунђање вашег репортера: станице су прилично запуштене и прљаве, вагони ишарани графитима, а обавештења са разгласа упозоравају да се не смете опустити јер су џепароши посвуда.
Ипак, линије А (црвена) и Б (плава), које се укрштају код железничке станице Термини (изграђене 1950, и цео тај комплекс са аутобуским стајалиштима и трамвајским линијама морамо похвалити као сјајно саобраћајно решење) – просечног туристу одвешће до већине дестинација које се у водичима саветују под „немојте пропустити“. На пример, у једном правцу могу се обићи Плаца дел Пополо (Трг Народа), Виа Маргута, Шпанске степенице, Фонтана Ди Треви, Хадријанов храм, Пантеон, Трг Навона…
Виа Маргута је, рецимо, симпатична римска уличица, широкој публици позната из филма „Празник у Риму„. У њој, у броју 51, станује амерички новинар Џо Бредли (Грегори Пек) и случајно упознаје принцезу Ен (Одри Хепберн, добила „Оскара“). Толико од романтике. Данас је та зграда скоро рушевина, ограђена скелама и вишегодишњим обећањима римских власти да ће је поправити.
Вила Боргезе је највећи јавни парк у самом историјском центру Рима, у ком се може склонити од градске буке, шетајући уз језеро, или уз храмове и музеје. Изложбе и концерти на отвореном, вожња бицикла или посета ексклузивној Галерији Боргезе само су још неке од могућности. Интересантно, Рим је један од најзеленијих градова Европе, али ће се у његовим улицама ретко кад наћи дрворед: зеленило је сконцентрисано у честе и раскошне паркове.
У Риму се од буке може склонити и у неку од шармантних, типичних кафаница. Колико их има? То вероватно тачно знају само државни органи, али се странцу чини да Римљани живе само од угоститељства. Као и у свему другоме, и у томе ноншалантни и необавезни. Највећа концентрација је у боемској четврти Трастевере. Ту је овај репортер случајно наишао на Албанца из Тетова (С. Македонија), који у Риму ради више од 20 година. Једном у неколико месеци, вели нам, оде да обиђе родитеље, супругу и децу у Тетову. Мора се тако, разумемо се уз лимончело при растанку, јер у родном крају посла нема, а због деце се многе степенице морају прескочити.
Кад смо код степеница: Шпанске степенице су доиста импозантне, повезују Шпански трг (где је шпанска амбасада при Светој столици) и Трг Тринита деи Монти (где је истоимена француска црква), али су суштински – најмање шпанске. Наиме, Французи су давали паре, Италијани извођење, али док су се они спорили око планиране скулптуре Луја XIV на врху, Шпанци су се „досетили“ да се њихова амбасада ту „доселила“ сто година пре изградње степеница, па је Степениште Тринита деи Монти колоквијално ипак постало „Шпанске степенице“.
ЦРКВЕ И ФОНТАНЕ
Црква на врху степеница је једна од око 900, колико их је данас у Риму. Да поменемо само још неке од њих. У цркви Свети Петар у ланцима (San Pietro in Vincoli) је изложен Микеланђелов Мојсије, направљен за гробницу папе Јулија II. Базилика Санта Мариа Мађоре је једна од четири папске базилике, а данас у њој почива и папа Фрањо. Базилика Светог Ивана Латеранског позната је као седиште римских бискупа, а у њој је 1929. потписан Латерански споразум, којим је коначно решен вишедеценијски спор између Краљевине Италије и Свете столице, и установљена држава Ватикан.
У оближњој базилици Сан Ђовани ин Латерно су изложене Свете степенице (Scala Sancta) којима је, како се верује, ходао разапети Исус до Понтија Пилата, човека који му је пресудио. Степеницe су мермерне, има их 28, и на њима су, кажу, три капи Исусове крви. Ходочасници се њима пењу на коленима, остали туристи са стране, по дрвеним даскама којима су уоквирене, а на врху их чека соба „Света од Светих“. Некада је то била приватна капела папе и садржи реликвије светаца и једну од најстаријих икона Исуса пронађених у Риму из V века.
Ни на једној од ових локација није толика гужва да се не може уживати у свом тренутку код тих знаменитости. На жалост, то се не може рећи за једну од најпознатијих римских локација – фонтану Ди Треви. Тамошњи кркљанац су римске власти додатно повећале отежавањем приступа да се онај већ чувени новчић десном руком преко левог рамена баци у фонтану. Да би се туриста вратио у Рим, дабоме. Фонтана на тај начин дневно ипак заради и по 3.000 еура, који одлазе за субвенционисање хране за сиромашне. Али онда је у остатку прилично тесног простора који гледа на позадину зграде Палацо Поли с три статуе и базеном – таква гужва да се човеку ту не залази чак ни због сјајног сладоледа који може да се купи у околним посластичарницама.
За утеху информација да данас Рим има више од 300 фонтана, а да је један од малог броја градова чија је вода питка, па се може сипати на око 2.500 „насона“ (чесми, чија цеви имају карактеристичан облик носа – капиталца) и на неколико стотина посебно изграђених модерних чесми на дугме, које нуде и опцију пуњења мобилног телефона. Тек да напоменемо: староримске су фонтане, као и јавна купатила и куће патриција у време процвата царства, добијале воду с аквадукта; сиротиња је, међутим, морала да се сналази на други начин.
Додуше, тамо где су данас остаци Римског форума, пре изградње овог омиљеног места за античке митингаше, било је воде у изобиљу. Онда је туда прошла Виа Сакра, која је водила од врха Капитола преко Форума па све до Колосеума. Ова улица је служила као главна рута тријумфалних процесија у част владара који су извојевали победе у име Рима, а кроз њу су и спровођени покојни римски цареви до Форума где су одржаване посмртне церемоније.
Данас се на том простору нижу мање или више очувани симболи славних времена империје: славолук Септимија Севера, па „Умбилицус урбис Ромае„, симболички центар Рима од ког и до ког се мерила удаљеност од сваког места у античком Риму, онда Куриа Јулиа, у којој се састајао Сенат, па храмови – Сатурнов, Конкордов, па Веспазијанов и Титов храм.
Да не заборавимо Цезаров храм, односно место где је Цезар кремиран, а које и данас посећују бројни ходочасници и остављају погребне дарове. Поред још неколико храмова, истиче се Вестин, где је горела вечна ватра, коју су одржавале весталке. Било би веома лоше знамење за Рим ако би се та ватра угасила. Зато је ту и њихова кућа, јер су практично само те свештенице заветоване на девичанство живеле у доњем делу града. Тај део форума се завршава Титовим славолуком.
КОЛОСЕУМ И ВАТИКАН
Изнад форума уздиже се Палатин – брдашце на коме је Рим основан и на коме се налазила пећина у којој се вучица бринула о Ромулу и Рему. Данас је то још један музеј на отвореном на коме се налазе остаци империјалних палата. Са тог брдашцета се пружа фантастичан поглед на римске форуме.
Недалеко одатле су, како рекосмо, Империјални форуми (Цезаров, Августов, Нервин, Трајанов – са већ чувеним Трајановим стубом), а ту се диже и први тржни центар на свету – Трајанова пијаца. У њој је данас музеј са на форумима пронађеним античким предметима, што је такође интересантно, ако се има у виду да је само око десет одсто античког Рима данас ископано.
Са друге стране, Колосеум. Заштитни знак Рима. Његова изградња је започета 72. године пре нове ере, а завршен је само осам година касније. Овај податак је готово фантастичан кад се нађете пред његовим луковима, јер одузима дах својом велелепношћу. То је највећи амфитеатар икад саграђен и могао је примити 80.000 посетилаца. Имао је покретни кров, којим се гледаоци штите од сунца и кише, док су животиње у арену подизане посебним лифтовима. Колосеум је служио за различите спектакле, данашњем гледаоцу би вероватно најатрактивније биле борбе гладијатора.
Коначно, да завршимо још једним контрастом. Унутар града Рима налази се држава – Ватикан. Некад је цео Рим био престоница Папске државе, онда се уз подршку Наполеона Рим одупирао уласку у уједињену Италију све до 1870. После тога папа је остао у добровољном сужањству све до Латеранског уговора (1929.). Од тада, Ватикан је најмања држава на свету, са мање од 900 држављана, и представља седиште Католичке цркве и њеног поглавара Папе.
Због мале површине државе и немогућности да се сместе, амбасаде страних земаља раштркане су по Риму. Ван зидина живе и сви запослени, чији број неколико пута прелази број држављана. Ватикан чува Швајцарска гарда, најмања и најстарија војска на свету. Добро, вероватно и најшаренија.
Једини део Ватикана незаштићен зидинама према територији Италије је Трг светог Петра. Њега обележава истоимена базилика, где је и гробница овог свеца. Читава унутрашњост базилике је богато украшена, а најпознатије уметничко дело које је краси је Микеланђелова Пијета. С куполе базилике пружа се фантастичан поглед на Ватикан и Рим.
Осим на овај трг и у базилику, туриста од целе територије Ватикана може да стане још само на тле ватиканских музеја. Низ импресивних колекција на отвореном и затвореном чини више од 20.000 предмета – што је мање од трећине укупног броја предмета у поседу Музеја.
Последњи део комплекса, и заслужено на почасном месту ове репортаже – невероватна Сикстинска капела. У овој капели се састаје папска конклава, кардиналски колегијум који бира новог папу. Зидове Сикстинске капеле су осликали други мајстори ренесансе, попут Ботичелија и Перуђина, али Микеланђело је онај који ју је прославио осликавши око 500 квадратних метара таванице, а 25 година касније и део изнад олтара.
Тада 33-годишњи Микеланђело није радо ушао у овај пројекат, штавише дуго је и одбијао идеју папе Јулија II. После четири године рада у веома лошим условима завршио је таваницу, са више од 300 фигура у девет сцена из Књиге постања, укључујући Стварање Адама (Бог први пут приказан у физичком лику), Адама и Еву у Еденском врту и Велики потоп.
Микеланђело се у Сикстинску капелу вратио четврт века касније, када је насликао Страшни суд изнад олтара. Но, кадинал Карафа (потоњи папа Павле IV) био је ужаснут што је Микеланђело осликао наге фигуре, започевши оштру кампању да се фреске уклоне. Кренула је и контра-кампања, али, на крају је већина фигура на фресци, руком анонимног уметника, ипак накнадно „обучена“.