(ТВ Е, 25. јун 2025.)
Иако уставом јасно одређена као секуларна држава, Србија последњих година све више изгледа као теократија.
Додуше, није то она права теократија, попут какве православне верзије Ирана, на пример. Пре би се то могло назвати интересном теократијом, где се религијом и верским осећањима грађана умишљајно манипулише у политичке сврхе.
Политичко руководство Србије државу затрпава религијским моментима смишљено, плански, кршећи уставне одредбе и уочљиво надмашујући Милошевићеву историју злоупотреба цркве и верских осећања. Док се под ауторитарним и ратнохушкачким режимом „Балканског касапина“ религија провлачила тек као сценографија, под влашћу његовог некадашњег министра информисања уздигнута је на ступањ институционалне манипулације. У којој се да видети да председник секуларне државе, у зграду која (као седиште највише државне протоколарне власти) симболизује јединство свих грађана, уноси цело дрво за Божић, истовремено обесмишљујући и банализујући и сам тај празник. У којој се дани више не означавају датумима, већ православним црквеним празницима, попут „избора око Никољдана“, „решења пре Видовдана“, „одлуке до Васкрса“ и слично.
Други слој те манипулације чине „медији“. Огромна већина српских медија су или настали искључиво у пропагандне сврхе и никад се и нису бавили новинарством већ огољеном пропагандом, или су постојеће медије купопродајама и „приватизацијама“ преузели режиму поуздани и лојални људи, и претворили у пропагандно ђубре. Такви медији, жалосно али истинито, само хорски понављају мантре достављене „из кабинета“, додајући том нововерском фанатизму митски елемент кроз објашњавања како се одређеног дана треба понашати, а шта на неког свеца никако не треба радити. Тако се онај пагански црвени кончић око руке против урока, како је деведесетих објашњавао један одавно пензионисани политичар, сада проширио с ручног зглоба на цело друштво, уз светосавски печат прећутног одобравања.
У тим чинидбама владајући естаблишмент има безмало неограничену подршку Српске православне цркве, у којој се изгледа већини епископа свиђа идеја да верска организација буде изван и изнад закона. Не само због успешно „регулисаних“ оптужби за убиство или педофилију. Ретко ће се данас из црквених кругова чути негација или осуда неке не-верске радње, понашања у нескладу с каноном или сујеверја, што је било често за Милошевићева вакта. Ћутање значи одобравање, а све што народ заглупљује, добро је за општи циљ. Наравно, подршка кошта, па се из државног буџета сливају огромна средства на рачун СПЦ – кроз законом регулисана давања за пензионо и здравствено осигурање (што је привлегија коју нема више ни једна установа или организација), разна ванредна давања из буџетске резерве или кроз обавезне доплатне поштанске маркице, до, коначно, комотног пореског положаја у духу старог вица „Поп баци новац у ваздух, Бог узме колико му треба, а оно што падне на земљу остаје попу“.
Погрешно би, међутим, било веровати да овде Црква делује тек као пуки извршилац идеја световне власти, а за више него галантну надокнаду. Прави „галантни џентлмени“ и шефови данашњег српског црквеног врха по свој прилици седе нешто даље у правцу истока, одакле се и копирају идеје православне теократије. У Србији, у ствари, политички режим и црквену власт везује интерес и обострана корист – јер се, најзад, и историјски доказало да је замлаћен и лажним веровањима догматизован народ најлакше вртети око прста и завлачити му руку у џеп – али ту свако од актера има и своје посебне интересе, који се тренутно поклапају. Докле ће тог подударања бити, видећемо.
Том скоро савршено ефикасном тандему придружен је још један поуздан механизам контроле: кривотворење, измишљање и митологизација националне историје. Као што ни веза државне и црквене власти у Србији није новост – датира од XIX века, само је сад банализована до перверзног савршенства, тако је и писање историје у складу са дневним потребама више од века омиљена забава српских историчара који седе у крилу политике. Најзад, измишљена историја је идеална да се пробуде најмрачније страсти у човеку, као и да се пронађу „рационална“ објашњења за разна непочинства.
Тај је процес толико одмакао да обичан човек, у ствари, више и не зна шта је истина. Упркос чињеници да су и неки доскорашњи министри – пре почетка сопственог ангажмана као кулиса режима чији чак и средњерангирани чиновници стекну 10-15 милиона еура имовине као од шале – у својим књигама разоткривали бројне повесне лажи и митове. Очигледно, узалуд. Фантазија о сопственој величини и посебности се ипак лакше прима од истине о сопственој (испод)просечности и великом броју мана.
У том процесу прављења магијског, рецимо, упркос јасним секуларним прописима о неповредивости гроба, или здравствено-санитарним одредбама, постало је уобичајено да се отварају ковчези с стотинама година старим лешевима или деловима лешева неких светаца, они се „пресвлаче“, проносе се улицама (у томе учествује чак и војска секуларне државе!), народ „целива“ те мумифициране реликвије, добија парчиће њихове одежде и слично. На те појаве једноставно ћуте и правна и медицинска струка, као да нико не сме да се замери цркви. Иако су и верски ритуали могли да буду законски и практично тако уређени да њихова религиозна сврха буде задовољена, а јавно здравље заштићено.
Бацимо ли поглед опет у правцу истока, наћи ћемо одакле долази пелцер оваквог понашања. Подгревање националистичких и великодржавних идеја, уз значајну дозу шовинизма и кршења елементарних људских права је рецепт данашње Русије; претеривање у томе, залажење у мит и фантазију, је оригинална српска глазура. Резултат свега је забрињавајући за саму цркву. Недавно је угледни теолог Благоје Пантелић исправно приметио да у Београду верску наставу похађа неколико десетина хиљада ђака, а да је само њих 13 одлучило да упише средњу богословску школу. „С обзиром на понашање Његове Светости (патријарха Порфирија, прим. аут.) и 13 кандидата је спектакл“ – закључио је Пантелић.
Јасно је, наравно, оно на шта сви добронамерни упозоравају: свако одвајање цркве од вере, од своје основне функције, одаљава и вернике од цркве. Погледамо ли пример саме Русије – уз тамошњу цркву је све више оних који у религији траже оправдање и „покривач“ за рат, злочине и криминал, док се прави верници осамљују у себи и својој вери. Најзад, нису ли на сличан начин верска осећања злоупотребљена и у крвавом расплету југословенске кризе, у све три доминантне религије?
Као резултат те и такве индоктринације, не увек суптилне али свакако перфидне – мерење времена верским празницима постало је уобичајено не само међу политичарима и у медијима, већ и у обичном народу, па и у побуњеној студентској омладини, која би да Србију мења на боље. У држави узгојеној на радикалном национализму, злоупотребама вере и исфантазираним историјским и људским својствима, тешко је препознати вредности грађанског концепта и верских права, а још теже одбранити се од утицаја ретроградних групација и обавештајних служби.
А онда је лако на скуповима на којима се тражи одговорност за погибију 16 људи инсталирати заставу са руским „чупавим Исусом“, која је од верског, постала симбол агресије на Украјину и страшних злочина против човечности који се годинама тамо врше. А разумљивија и природнија би, рецимо, била застава са „Белим анђелом“, ако се уопште желело, и ако је уопште било потребно, на протестима махати верским симболима.
И ако неко помисли да је то верска затуцаност, није. То је затуцање читавог народа вером.