(ТВ Е, 11. децембар 2025.)
Последњих година – конкретно, од почетка руске геноцидне агресије на Украјину – Србија не само да стагнира у еуроинтеграцијама, Србија се брзином светлости удаљава од Европе и од цивилизације. Стиче се утисак да је рапидан пад достигнутих стандарда у свим областима кључним за придруживање, а да у неким областима још није ни макло са почетних, иовако ниских, позиција.
Неки аналитичари то објашњавају једноставном чињеницом: европски стандарди су дијаметрално супротни од тренутно важећих србијанских стандарда владања и “привређивања”, у којима доминирају насиље, арбитрарност, нетранспарентност и корупција. Званична Србија, приде, инаџијски упорно одбија да се усагласи са спољном политиком заједнице чији члан – бар званично – жели да постане, посебно када је однос према агресорској Русији у питању.
Штавише, однос према Москви је понизан, снисходљив, у неким сегментима – попут овог са актуелном кризом око санкција НИС-у – и робовски. Док се политичари лукаво, али ни за ког убедљиво, заклањају иза “братства” или “принципијелности”, Црква Србије се јавно и отворено понаша као да није аутокефална, већ тек подружница “мајке цркве” у Русији. А то, с обзиром на утицај који Црква има на политички и општедруштвени сегмент у Србији, није нимало безазлено.
Иако никад званично није оспорена прокламована политика еуроинтеграција, јавна је тајна да су неки истакнути чланови србијанског режима ако не на платном, оно бар на “љубавном” списку Кремља. Формално ради баланса са проевропским снагама, због чувена “четири стуба спољне политике”, у свакој србијанској влади налази се бар по неколико ортодоксних русофила, који се отворено и без стида приказују лојалнијим Москви него својој држави.
Резултат свега тога је да је Србија, која је по европским агендама требало да буде мотор укупног придруживања Западног Балкана, сада на зачељу “листе чекања” која подразумева и још неколико источноевропских држава. Да оставимо по страни разматрање да ли је из европске визуре уопште било реално очекивање да Србија буде “локомотива” – сада је та заблуда у Бриселу схваћена, прихваћена и агенда измењена.
Србија се данас у Бриселу доминантно види као слепи послушник Москве, а српске европске амбиције тек као амбиције према европским претприступним фондовима. Излишно је и поменути да је то добро за друге аспиранте – посебно за Црну Гору и Албанију, чији се проевропски труд најзад прихвата, а још више се прихвата њихов геополитички положај и значај за спречавање ширења руског утицаја. Излишно је рећи и колико је то лоше за саму Србију, коју сада Запад перцепира не само као кључну фигуру распада југословенске федерације, већ и као слепог извршиоца патолошких потреба и освајачких амбиција Кремља, за изазивање нестабилности у Европи.
У таквом односу снага, председник Србије лансирао је идеју о “групном” уласку свих земаља Западног Балкана у ЕУ.
Већ неко време, Србија према Бриселу води кампању удварања и убеђивања. Удварање је недавно “испало” из игре због неконтролисаних отровних изјава Александра Вучића о европским представницима, док убеђивање траје по истом систему по коме се убеђује народ у Србији: није истина оно шта ви видите, већ оно шта ми кажемо.
А упркос изостанку усклађивања са спољном политиком Уније – пре свега, у домену санкција Русији – и давању српских ”папира” грађанима РФ који другачије не би могли да уђу у земље Уније, српски представници даноноћно понављају да је Србија урадила све, да жели у ЕУ, да није фер што Европа не жели Србију или је ставља пред свршен чин… Насупрот томе су још неке чињенице: РЕМ, идеја о гашењу Тужилаштва за организовани цриминал, локални избори – а то су ствари преко којих Европа више не прелази, ма какви да су били разлози због којих је то чинила раније.
Тешко је и замислити да би било ко у Унији, макар и под утиском скромне надокнаде која би му из Београда легла на рачун, могао сада да се “упеца” на такав предлог. Јер, то би исправну идеју Европе – да оне по критеријумима најближе чланству “исфорсира”, како би “повукли” остале кандидате, а Русију избацили из игре – свело на награђивање најгорих и застој у еуроинтеграцијама за све, док они с најмање помака не испуне услове.
С обзиром да код неких и не постоји посебна жеља да испуне услове, а код других је много отворених питања саме државне организације односно нерешених односа са суседима који су у ЕУ – јасно је да би теоријско усвајање Вучићеве идеје заковало цели Западни Балкан као сиву зону ван ЕУ и дало додатни мотив и енергију Русији да ту учвршћује своје позиције. А то је директно супротно интересима ЕУ.
Очигледно је и најнаивнијима, стога, да овај Вучићев “кремљо мортале” није плод истинске жеље да цео овај простор уђе у организацију којој географски свакако припада, а морао би да припада и вредносно и цивилизацијски. Не. „Предлог“ је у ствари намера да се и они који су упркос великом труду данашње Русије и свим великосрпским подметањима близу ЕУ – укоче. Јер, хегемонија „Српског света“ је болест идентична хегемонији „Руског мира“: не доноси никоме ништа добро, напредно и квалитетно, само зарази и уништи и оне који пожеле или покушају да се извуку.