(ТВ Е, 19. мај2025.)
Да ли се Србија убрзано претвара у нову Белорусију, како се у последње време основано питају многи?
Учестала хапшења и притварања опозиционих активиста, посебно после великог скупа у Београду, 15. марта, редовно су на ивици легитимитета. Притвори се продужују са правно сумњивом аргументацијом, а многим притворенима ускраћују се основна људска права. Можда и најпознатији случај хапшења због наводног планирања државног удара резултирао је продужењем притвора на трећи месец, иако је једини „доказ“ којим правосуђе располаже – правно неприхватљив, јер снимање разговора није обављено по закону. У међувремену је новосадска професорка ступила и у штрајк глађу и жеђу, пребачена у затворску болницу, али њени адвокат и породица још не могу да је посете.
Са друге стране, упркос доказима довољним бар за „основану сумњу“, хапшења људи блиских владајућој странци редовно изостају. Претње и напади припадника владајуће странке и пропалица обучених у црно и под капуљачама на неистомишљенике – студенте и опозиционаре – се често уопште не санкционишу, а ако и дође до санкције, пресуде су на граници или испод законског минимума. Када је притисак јавности толико јак да хапшење ипак не може да се заобиђе, ухапшени се врло брзо нађе на слободи, са објашњењима увредљивим и за разум и за правну струку. Као што је објашњење за девојку која је под пуним гасом аутомобилом повредила студенткињу на Новом Београду, а за коју је речено да је то учинила из препасти. Чак су и ухапшени за трагедију у Новом Саду, која је и била повод за полугодишње протесте, на слободи, а они којима је била потребна болница из притвора су пресељени у Институт у Сремској Каменици, а не у затворску болницу.
Физички напади не престају. Најновији атаци приватних обезбеђења су резултирали повређивањем две одборнице у Краљеву, док је у околини Косјерића члан СНС – председник једне месне заједнице – повредио сниматеља телевизије Н1.
После оптужби за „обојену револуцију“, председник Вучић је појачао хушкачку реторику, и сада прети студентима да ће „одговарати за све тешке злочине које су извршили„, иако нема никаквог злочина нити доказа да су некакву злочини бар планирани. Но, баш захваљујући таквој запаљивој реторици, поделе у народу су дошле до границе непомирљивости и саме ивице отвореног сукоба. Толико је све отишло далеко, да су се уочи скупа владајуће странке у Нишу, насред ауто-пута, за грла похватали људи из кабинета председника државе (у позадини снимка чују се вулгарности из грла Сузане Васиљевић, саветнице за медије) и полицијског обезбеђења председника Владе Ђура Мацута. Што ће рећи, из истог „табора“.
Примера за све ово је и превише, свакодневни су, али је и ово сасвим довољно да одговарајуће илуструје проблем.
Но, да ли је то довољно за уверење да се Србија убрзано претвара у Белорусију? Несумњиво постоје одређене сличности, али су и разлике у степену репресије и међународном контексту значајне. Да погледамо прво где се могу наћи сличности.
У Белорусији, Александар Лукашенко неприкосновено влада од 1994. године, централизујући моћ и елиминишући опозицију. Практично сва опозиција је у иностранству, сем оне која је у казаматима. У Србији, Александар Вучић и Српска напредна странка доминирају политичком сценом од 2012. године, а суштински идеја на којој почива његова владавина траје од 1988. и више пута је скупо коштала и Србију и регион. Иако Србија има формално демократске институције, оне су ослабљене и често сведене само на пуко извршење најчешће незаконитих одлука врха власти, а власт концентрисана у рукама председника и његових сарадника, уз свакодневно кршење уставних надлежности.
У Белорусији су протести 2020. године изазвани спорним изборима довели до масовних хапшења (више 19.000 људи) и мучења демонстраната у притвору. У Србији, протести још од ковида 2020. и масовних злочина у школи „Рибникар“ и околини Младеновца 2023. године, а посебно ови 2024–2025. после рушења надстрешнице у Новом Саду, суочени су с полицијском репресијом, укључујући употребу сузавца, батињања и хапшења. Власт користи методе сличне белоруским, попут хапшења политичких противника под оптужбама за „вербални деликт“ или покушаје „обојене револуције“.
Белорусија има строгу медијску цензуру, с готово апсолутном контролом државе над медијима: све шта објављује другачију слику земље од Лукашенкове, налази се у иностранству. У Србији, иако постоје независни медији, већина јавних гласила је под утицајем власти, што потврђују извештаји међународних и домаћих струковних организација. Осим власничке и финансијске нетранспарентности – захваљујући чему су „медији“ директно везани за режим, помоћи државе лојалним „медијима“ уз истовремено гушење оних других, извештаји указују на нападе и притиске на новинаре и СЛАПП тужбе људи блиских режиму.
Најзад, већ смо поменули правосудну пристрасност. У обе земље постоје оптужбе за селективну примену правде. У Белорусији се политички противници рутински хапсе и осуђују, док се, како рекосмо, у Србији људи блиски власти често ослобађају или добијају блаже казне.
То су сличности. Ипак, има и разлика, и оне су у неким сегментима мале, а у другима значајне.
Белорусија, често названа „последњом диктатуром Европе“, има далеко оштрији ауторитарни систем. Смртна казна је и даље на снази, а погубљења су тајна. У Србији нема смртне казне, а репресија, иако присутна, није на истом нивоу бруталности. Протести у Србији, иако сусрећу бруталну полицијску силу, нису довели до масовних мучења као у Белорусији.
Продужени притвор политичких активиста и демонстраната у комбинацији с блажим третманом људи блиских власти указује на селективну правду, што је карактеристика ауторитарних режима. У Белорусији је овај феномен екстремнији, с масовним хапшењима и мучењем, док у Србији још постоји простор за јавну критику и међународни притисак. Случајеви попут Предрага Колувије и Звонка Веселиновића, и не само они, показују да политичке везе могу утицати на правосудне исходе, што подрива поверење у институције. Ипак, управо чињеница да неке судије и тужиоци дижу глас, показује да српско правосуђе није потпуно подређено режиму, већ су у тој улози и даље „подобни појединци“.
Белорусија је изолована, под санкцијама ЕУ и САД, док је Србија кандидат за чланство у ЕУ, што је приморава на одређени ниво усклађивања с демократским стандардима. Ово ограничава Србију у примени екстремнијих ауторитарних мера, иако су симпатије ка диктаторским режимима са Истока нескривене. Најзад, више се и не крије утицај који Русија има на политичка, и не само политичка, дешавања у Србији. Ипак, овде се мора уочити заоштравање реторике с неких адреса у ЕУ према Србији, паралелно са отвореним скретањем режима – а не као до сада, његових појединих делова – у правцу Русије. То је посебно изражено у време две студентске „екскурзије“ (бициклистичка и маратонска) у правцу европских институција.
У Белорусији су избори очигледно намештени, а опозиција је, како рекосмо, готово уништена. У Србији, иако су избори критиковани као нефер (нпр. извештај ОЕБС-а из 2023.), а бирачки спискови у нескладу са реалношћу, опозиција и даље постоји, мада је годинама сатанизована и ускраћена су јој основна демократска права, и има одређени – иако значајно ограничен – простор за деловање.
Србија, дакле, показује све елементе ауторитарне власти, с контролом над институцијама, медијима и селективним правосудним процесима, али није на нивоу Белорусије, где је диктатура очигледна, с екстремном репресијом и потпуном елиминацијом опозиције. Србија се, рекло би се, и даље налази у „сивој зони“ између демократије и ауторитаризма, док је Белорусија јасан пример диктатуре.
То, на жалост, и даље не значи да Србија не може лако да склизне преко те танке линије, која дели „сиву“ и „црну зону“. Можда за то буде довољна и само једна команда из Москве.