(ТВ Е, 21. април 2025.)
Има та једна породична маркација, која обележава Вучиниће, бар ове којима су се по женској линији у генетику умешали Ненезићи. „Нишан“, радо би говорио мој покојни отац за објекат који нам се поносно уметнуо између два ока, и којим смо често, да се не лажемо, знали да парамо облаке уверени у супериорност своје појаве и мишљења.
С генетиком нема неког избора: трпиш то што ти је дато, а ако можеш поправљаш последице. Тако се једном приликом, још сам био средњошколац, мој најистуренији објекат сусрео с песницом локалног џамбаса. Када је дошао да јединца покупи с попришта недемократске размене мишљења и поведе на враћање објекта у првобитно стање, отац се из срца насмејао и прокоментарисао: „Чудо би било да те је промашио„.
Неће ово, ипак, бити прича о мом оцу, али хоће о очевини. Ни прича о носу, дабоме, али о генетици – да.
Верујем да многи Црногорци, који су рођени и живе ван Црне Горе, у ствари размишљају попут мене. Одрастао сам на дрилу о части, јунаштву и поштењу. Одрастао на сећању на ђедовину. Одрастао на причама о сва три Богданова сина, који су дали животе за слободу. У ствари, када се све сабере, испада да од свих „мојих“ Вучинића, само мој отац, стричеви и два брата од стрица, нису страдали у неком рату. Додуше, ни то што су отишли „мирнодопски“, не значи да се то није десило прерано.
Углавном, све те приче, сећања, легенде… код једног детета са београдског асфалта створиле су специфичан осећај поноса, због припадања малтене митском народу. У коме и нос има скоро митску позицију. „Како Црногорац, а причаш београдски?“ – некад су се чудили, а некад ме и провоцирали. Али, кад бисмо за вакта СФРЈ долазили у Црну Гору – отац би то често поносно потенцирао – некако сам инстиктивно осећао где је граница, и у моменту пребацивао говор на црногорски.
Наредне, зрелије године, међутим, порекле су то некритичко убеђење о митском народу. Но добро, одлика зрелог, образованог човека и јесте да ствари гледа реалније и кроз критичку призму, па се одлазак једног дечијег уверења ипак може рангирати као одлазак веровања у Деда Мраза.
Ох, знао сам ја и после пубертета да зарежим када ми неко презриво каже „ви Црногорци“, исприча никад смешан виц о освајању Београда или директорских позиција или прозбори „протеривање“. Али сам ипак – и кроз свакодневни живот, и кроз ишчитавање штампе купљене на Теразијама, и кроз изучавање историје – успевао да лоцирам мане, недоследности, па и незрелости. Нисам, на срећу, упао у замку да помислим да сам довољно добар да их сам исправљам и поправљам, али јесам осетио обавезу да о њима говорим.
Историја се, чини ми се, жестоко поиграла са свим становницима Балкана, направивши од њих суштински добре људе, али често инфантилне, и сходно томе и незреле народе. Тако је и у Црној Гори, и са Црногорцима. Знам да је то тешка карактеризација, а ја сам дипломирао само „нека лијева права“ и нагурао четрдесетак година новинарске каријере – што ће рећи, нисам квалификован за медицину или психологију. Али знам да у Црној Гори има више него довољно паметних и образованих људи, који би могли да се позабаве разрадом, доказивањем или оповргавањем, допунама и применом овога шта пишем. А циљ ми није да некога убедим, или недајбоже увредим, већ само да потакнем на размишљање, а после и делање.
Генетика је, дакле, чудо. Не може се избећи, али се може макар мало поправити. Или бар њене последице, ако смо на то спремни. Мене су, рецимо, убеђивали да после лома оперишем истурени објекат измађу два ока. А ја сам се толико сродио са њим, да сам заиста веровао да ће ми том приликом неки зли лекар смањити породично обележје. И одбио сам. Мени је то, знате, као Самсону коса. А да сам пристао – решио бих и питање девијације, због које и данас дишем „ка’ крап“.
Генетика је, рекао бих, та која чини и суштину проблема у Црној Гори. Непотребно јуначење довело је до тога да се, у недостатку каквог мрског непријатеља, гине по друмовима. Честе омразе, замерања, „памћења“ и пизме, до тога да се суштински обична, нужна, ствар око које се сви слажу – не одради. Свођење живота на политику – да логика, здрав разум и морал „падају“ пред аргументима партијске припадности. На крају и оно најбитније: док је цео свет прерастао концепт народа и успешно развија концепт нације, овде се и породице деле и пријатељства пуцају на теми „ови“ и „они“, несвесни да су у ствари и ипак сви Црногорци и да их тако види цео свет, па чак и они који због својих интереса потенцирају поделе.
Коликогод да сам књига прочитао не умем да расчивијам, а још мање да објасним, црногорски дефетизам и црногорске пизме. Лако падање у очај и предавање код првог неуспеха је у невероватној супротности са свим епским биткама и јуначким подухватима у историји. Што је најцрње, то прате огромне дозе малодушности, песимизма и фатализма. А онда, у каквој су супротности екстремна хуманост и отвореност с једне, и ситна замерања, столетна такође ситна „памћења“, примедбе и налажење „длаке у јајету“ с друге стране. Како то спојити и како објаснити?
Чини ми се да је баш ту корен можда и највећег црногорског проблема. А то је одустајање од Црне Горе: због шаке златника (или шаке динара), али и због личног сукоба са неким, љутње што није добио какво државно намештење, или што нека његова идеја није усвојена. И ни по јада да на одустајању и одласку остане, него онда тај сматра да треба да понесе Црну Гору у мираз, да би га нова средина лакше прихватила.
И то, да будем сасвим јасан, нема превише везе са овом садашњом форсираном поделом на народе. И потребом да се докаже да једни не постоје, да су у ствари само део других. Ово сада је политичка игра, спонзорисана споља, зарад туђих интереса, од чије реализације сваки Црногорац, па ком год народу да припада, може да има само штету.
Забога, па како икоме може да буде нормално витлање црним заставама с мртвачким главама, заставама поражених сарадника окупатора из рата завршеног пре 80 година? Како ико може да толерише да једна верска организација, која пледира да буде црква свих припадника једне вероисповести, не признаје постојање више од половине својих потенцијалних верника? Какво задовољство ико има у настојању да, уместо у својој, живи у туђој кући: коликогод комфорној, ипак увек на сметњи?
Колико је, као последица тога, пропуштених шанси, проћерданог новца, бачене добити, уништених породица, бачених кумстава и пријатељстава, изгубљених људи расељених по целом свету?
Да ли да додам на све то кукавичлук, незнање, егоцентричност, примитивизам и сујеверје – као нове карактеристике црногорског друштва? И да зато ризикујем да ми приликом наредног доласка у Црну Гору неко ко се не слаже са мном помери нос сад на другу страну? Добро, можда би ми то решило девијацију, али би свакако и доказало претпоставку да је у данашњем црногорском друштву много лакше „регулисати“ оног ко указује на проблем, него се позабавити проблемом и његовим решавањем.
Или је, можда, право решење суочити се са оним шта нам се дешава, лоцирати неспорни минимум заједничког државног и националног интереса, пружити руку ономе с ким се не слажете, поштовати закон, морал и чојство чак и када ти лично не одговара? Изаћи из догми и фантазија, које највише пласирају они који би радо до голог камена опљачкали ову прелепу државу, и кренути редом, у планско и принципијелно решавање проблема. Победити оно научено у себи, које се толико понавља генерацијама, да је постало део генетског кода, и упутити поглед у XXИ век – у коме људи остају у Црној Гори и у њу се враћају, јер има школовања, образовања и квалитетне медицинске неге за све, у којој се живи од сопственог рада, а опет мора мање да се ради него на суровом северу, јер нам природа и клима дају ту шансу.
Знам да овај крај звучи бајковито, чак фантастично, посебно у Црној Гори каква је последњих неколико година, али, то је посао свих посланица – да буду оптимистичка визија онога шта би требало да буде.