(ТВ Е, 13. април 2026.)
Сиво, кажу неки циници – није боја. Не може да буде боја, јер је састављено од две супротстављене не-боје: од беле и црне. Па ипак, у свету је, од његовог настанка, највише сивог. Од људских карактера до односа између њихових заједница; од душа по божанском, до филозофског „ја“; од љубави до мржње, доминира сивило.
Само се на крајевима тог огромног платна – назовимо га „постојање“ – пробијају трагови црног и белог, који се онда у таласима стапају у бескрајни океан нијанси сивог. Њега вековима вештачки „разбијају“ наука, уметност, хуманизам и естетика. Бојама. Тај колоритни шарениш долази као низ посебних слојева, изнова и изнова, преко сивог, љуштењем и пукотинама обележавајући миленијуме несреће планете коју неки гледају из висина „Артемиса“, а други из блата догми XИИИ века.
Не-боја сиво је, дакле, у основи свега. Читава палета боја постоји да би се то сивило премазало, те да би се од стварности направила илузија. Боје су, у ствари, замка. Црвена, плава, жута, па зелена, наранџаста, љубичаста… и тако редом до гримизне, тиркизне, пурпурне, патинасте, каки, беж, драп, грао, венге, резедо… свих оних чудних назива и још чуднијих нијанси, намењених да збуне обичног мушкарца.
Давном приликом, с једног од честих службених путовања у иностранство, мој отац је звао мајку, намеран да јој донесе на дар какав комад гардеробе. „Које је боје“, питала је узлетела суптилна уметничка душа моје мајке. „Ма, откуд знам… пепито!“, одговорио је логички, филозофски дух мог оца. Та је дихотомија генерално обележила њихов однос, али ово је прича о другим људима и карактерима.
Када, дакле, загребемо тај шарениш боја, богато нанет кичицом жељене илузије и руком духом обдареног, наилазимо на сиву основу. Она нас, опет, оставља несигурне и збуњене, на нежељеном терену: дубина црног нам је јасна, невидљивост белог такође – али мешавина? Баш нека од тих нијанси, које избијају из рођака ког не разумемо, колеге кога не успевамо да „провалимо“, супружника или партнера с којим смо ватра и вода, детета ког не схватамо? Чак не ни коцкице црног и белог, којима је, можда и не знајући назив, мој отац покушао да се извуче из ужаса карте боја оне коју је оженио управо због особина оличених у тим бојама. Не, суштина је управо сива – мешавина две не-боје, које онда не можемо да раздвојимо, као што без много труда, пажње, концентрације и напора не можемо ни да наслутимо суштину тог рођака, колеге, супружника или детета.
То доминантно сивило, међутим, не карактерише само појединце: оно је обележје читавог човечанства, његових епоха, организација, друштвених група… Некад је лепо замазано шаренишом палете боја, а некад су, небригом или бахатошћу, сасушене љуспице радосног и богатог отпале и оставиле нам не-боју наочиглед.
Сивило доминира и на Западном Балкану. Последњи трагови боја су поодпадали. И са друштава у целини, и са појединаца. У Србији, на пример, боје су коначно нестале после рушења надстрешнице железничке станице у Новом Саду. У Црној Гори – после другог узастопног масакра на Цетињу. Али су почеле да се љуште много пре тих трагедија.
Ако је појединац сив, како би друштво могло бити другачије? Ако је друштво сиво, оно логично производи такве појединце. Овде су представници власти „заборавили“ да се на местима која заузимају налазе да би служили народу и држави, а не народ и држава њима. Постоје и они који нису на позицијама власти, али су њој блиски и поседују реалну моћ. Те две групације показују сво сивило људских душа, морала, честитости и човечности.
Већ је емпиријски утврђено да смене власти овде повлаче три кључна понашања, која немају никакве везе са политиком и вођењем државе: испољавање моћи као такве, реваншизам (освету) према претходницима, и испуњавање младалачких снова односно лечење годинама скупљаних фрустрација. У друштвима у којима је бављење политиком приправнички стаж људима без дана радног искуства, а не кулминација професионалне каријере, потискују се пракса, знање, опрез и морал, а све се своди на импровизацију, бахатост и пропагандно искривљење чињеница.
Примера за ове тврдње има напретек.
У Црној Гори, рецимо, сећамо се куповине распалог трајекта из отписа, случаја где је купопродајна цена сама по себи довољна за озбиљну истрагу у свакој озбиљној држави? Брод је понео класично осветничко име и постао симбол реваншизма. Тај трајект је купио човек који је усред озбиљне друштвене кризе и тешких дебата, потписао уговор са страном црквом, која не признаје државу домаћина и постојање већинског народа у њој. Један од добитника највеће црногорске награде – притом, за дело чије постојање у том тренутку није ни потврђено – гласан је и негатор црногорске државе и народности. Односно, баш оних који ту награду додељују. Награду је уручио други такав негатор – који, опет, нема никакве моралне дилеме да од те државе коју не признаје прима плату, али онда, да додатно забоде прст у око људима којима то непризнавање смета, уручује макете симбола једног конфликтног, контроверзног и за Црногорце трагичног периода.
Оправдавања таквих поступака своде се на лицемерне баљезгарије и саркастичне осмехе. Правне последице изостају, иако основа има више него довољно. Као и у случајевима отвореног одбијања појединих локалних функционера да обележе Дан независности или директора школа да поштују одлуке институција. И шта? По свој прилици — ништа. Јер би свака реакција нарушила постојећи баланс, разоткрила суштину, и вероватно изазвала нови круг кукњава о угроженим Србима, за које су неки политичари створили илузију да ни закон ни морал не важе.
А кад сам већ код „угрожених Срба“, ево како то изгледа у Србији.
Правно нерешен случај пада надстрешнице у Новом Саду, протести студената и грађана, као и тврдоглаво позиционирање власти на подели на „ми“ и „они“, створили су атмосферу дубоке завађености – буре барута које само што не експлодира. Први заговорник тог наратива је сам председник Републике.
Кад може он – то је дозвола да могу и сви остали. Уз „ритам“ из пропагандних септичких јама, које у Србији погрешно називају медијима, мржња, садизам и простаклук више се и не крију – постали су уобичајено средство борбе.
Недавни случај још нерасветљене смрти студенткиње Филозофског факултета, послужио је као повод за нову експлозију мржње и изопачености. Без обзира на то што околности нису разјашњене, трагедија се користи као средство обрачуна: и са непослушним организацијама и са „иритантним“ појединцима. Један режиму близак јавни актер, уједно и ЛГБТ активиста, упутио је морбидну поруку која се директно наслања на ту смрт: „Ко не скаче – с петог спрата – тај је ћаци“. У исто време, високи државни функционер упозорава родитеље да не уписују децу „на блокадерске факултете јер ће вам их вратити … у ковчегу“. Нешто касније, терцира други високи функционер, изјавом да студенти „нису свесни да тамо она полиција има право да их бије и да их убије“.
У једној држави, тако, закон се повлачи пред политичким интересом, у другој се одговорност развлачи док не изгуби сваки смисао. У обе, међутим, тон је исти: исти презир према одговорности, исти цинизам, иста спремност да се стварност изврне и прилагоди потреби тренутка.
А заправо, гледамо исту слику.
Довољно је послушати тон.
У њему нема ни политике, ни идеологије, ни државничке одговорности. Само огољена мешавина личних фрустрација, страха и потребе да се по сваку цену остане на површини.
И ту се враћамо на почетак. Јер то више није ни црно, ни бело. То је само судар различитих нијанси исте празнине.
Сиве.
Можда је мој отац био у праву. Све је, на крају – пепито. Мало црног, мало белог, довољно да се човек збуни и помисли да гледа нешто смислено.
А у ствари – само још један узорак преко исте сиве тканине, коју упорно одбијамо да назовемо правим именом.