(ТВ Е, 1. април 2026.)
Давно је то било када је кућа у Момишићима, зидана из три дела – за два брата и сестру – била пуна чељади. Већина оних који су је зидали нису више међу живима; као, на жалост, и неки од оних који су ту требало да живе као наследници. Живот је непредвидив, и узалуд планови. Када би подгорички Чепурци или београдско Ново гробље, свеједно, могли да говоре, чули би се само неостварени планови и неиспуњене жеље.
Тада, када је та кућа била пуна чељади, посебна је повластица била одлука наше бабе да нама, најмлађима – било нас је седморо – прича нешто из породичне или црногорске историје. Не бих данас смео да се закунем да је у тим причама баш све било по историјским књигама, али смо имали своје суперхероје, митска бића и невероватне обрте – а то је нашим начуљеним ушима, широм отвореним очима, а неретко и широм отвореним устима, било довољно.
У тим бабиним причама, места за шалу није било. Разумећете онда зашто шале неће бити ни у овом тексту, ког читате баш на дан шале. Наопакост је, поред визуелно веома израженог органа чула мириса, у нашој породици једна од најзначајнијих карактеристика.
Мање атрактивни делови, оно шта нам узраст није дао тада да правилно препознамо, биле су бабине реченице провучене као успут кроз те приче, као подука или неко упутство за живот. Сваки је предак и свако страдалништво у тој лаичкој психолошкој композицији имао своје место, и могао да послужи као тег, да оно шта је баба поклонила унучићима као животну мудрост, остане упамћено. А једно кључно место се понављало изнова и изнова.
„Ми смо Црногорци“, отприлике је то звучало тако, „мали народ, височији од других, већи и од себе самих, али кад зборимо о себи, нијесмо мањи од дивова“. Неће ми читалац замерити ако цитат није „у слово“, јер сам ја сада старији него баба када је то причала; баба је, најзад, била необразована жена, а ја, ако сам шта научио, то је да лепо напишем и најружније ствари.
Деценијама касније, после много прочитаних књига, још више упознатих људи (и нељуди), склон да увек и о свему размишљам, спознао сам колику нам је истину та крута, животом израњавана, строга и по дечијим мерилима себична жена, пренела. Да, ми Црногорци смо мали народ. То је чињеница, коју додуше нерадо признајемо. Али наш его је империја, и немамо проблем да се тиме подичимо.
И оно шта је можда још горе: историјски понос нам је постао замена за савремену одговорност. Црна Гора има велику историју, али њени становници често премали капацитет за самокритику.
Доиста, наш херојски наратив је у сталном конфликту са свакодневицом. У епској традицији карактеришу нас јунаштво, част, пркос. У реалности – купљене дипломе, запошљавање преко везе, партијско и братственичко „завршавање“ судских процеса, сујета на сваком кораку…
Код нас „нико“ није просечан. Већина себе доживљава као посебне. Генијалне. Стручњаке. Талентоване за оно чиме се баве. Пречесто потцењене. Мало ко признаје грешку. Као производ неуважене или недовољно уважене посебности, настала је пизма. А пизме у неким случајевима трају генерацијама. То се памти и папагајски понавља, често у препричавању „досоли“, а уобичајено тражи подршка. И то се све апсолутно исто манифестује, без обзира како се ко национално или верски изјашњава. Добро, неки на то додају и сталну угроженост, тек из потребе да се и по томе разликују од остатка света.
Посебност Црногораца се некада одсликавала кроз ордење, задобијене ране и чинове. У ова модерна времена, међутим, кроз школске дипломе. И „Луче“. Али, док су ордени, ране и чинови стицани крвљу и знојем, најчешће на бојном пољу и у за нас посве неравноправним условима, дипломе – бар оне високошколске – данас се стичу „за шаку еура“. Врло равноправно, јер за високошколске установе које их издају, у научном и озбиљно образовном свету једнако нико није чуо.
Купљене дипломе тако постају симбол лажног достојанства; титуле се добијају без (довољно) знања, а функције без компетенција. Да будем поштен према историји, имали смо ми и раније ону „више вриједи крштеница са Чева, него ли диплома из Беча“. Али, ако за XIX век може да се нађе оправдање, макар због епске прошлости, у XXI – са институцијама, ЕУ стандардима, интернетом, статистикама – не сме ни да се догађа, а камо ли да се правда, да више вреди диплома из (неког) Травника, него она из Беча.
Ордење, ране и чинови су одувек производили и завист. Кроз историју, међутим, она је стимулисала на такмичење. Понекад погрешно, најчешће непотребно јуначење, ризиковање и жртвовање, да би се, ако не кроз злаћани симбол на рамену или реверу, оно описало бар у песми. Или накићеној причи моје, и сваке друге црногорске бабе. Данас, завист доминантно стимулише на мржњу. Код нас се – у ова доба када су старе вредности намерно, немаром или непажњом срушене, а нове или нису или боље да нису успостављене – мржња пречесто негује пажљивије него образовање.
Мржњама помаже насилни темперамент. Напраситост, импулсивност. Ми га често ублажено зовемо „кратак фитиљ“. Као да је то нешто симпатично, слатка карактерна одлика дивног слободарског племена с места где се спајају планине и море. А није.
То је разлог због ког се породице распадају, кумства и пријатељства уништавају; што има толико породичног насиља; зато бизарна препирка око глупости зна да се претвори у трагедију; због тога учешће у саобраћају постаје изазов и доказивање мушкости и јунаштва, а често се оконча као бојно поље. Покушаји да се проблеми решавају виком, агресијом, кочоперењем – и јавни дискурс претварају у друмску кафану, пуну галаме, а без садржаја.
А с овим је директно повезано и оно наше „ко је већи Црногорац“. Локално такмичење у љубави према домовини и пореклу. И као антипод, анахронизам који (као) не познаје разлику између народа и нације, оно „ко је већи Србин“. Локално такмичење у љубави према другој држави, „матици“ која никад то није могла да буде. Па резултат судара те две „величине“ – питање ко је већи „издајник“, иако то закон јасно дефинише. Идентитет смо претворили у надметање и разметање, а карактер оставили без конкуренције.
Но, све то „паунисање“ не прати одговорност. Замерићемо лако другоме и за речено и учињено, и за неречено и неучињено, ако сматрамо да је морало бити. Али, себе саме не гледамо кроз исту призму, за себе и своје имамо низ оправдања, а знамо и да се наљутимо ако други та оправдања не разумеју. Као шлаг на торту иду инфантилна дурења и објашњавања, када не добијемо очекивано разумевање.
Свестан сам да је за много тога потребна храброст, али онда не могу да се не запитам – да ли смо ми заиста тако храбар народ, како волимо да испевамо уз гусле? Имамо, рецимо, и даље два суштински неразјашњена масовна убиства на Цетињу, две отворене ране које потискујемо, зашто? Зато што би, можда, суочавање са свиме ониме што је на свој начин допринело тим трагедијама, означило неке људе – који су можда некоме рођаци или пријатељи – као одговорне, као неспособне, као недовољно школоване? Јер се плашимо да се сетимо сопственог удела – оног колективног „кратак фитиљ“, оне породичне и кумовске слепе лојалности, оне сујете која нам не дозвољава да кажемо: „Погрешили смо. Систем је омануо. И ми смо оманули”.
Цетињски масакри су свакако најрадикалнији примери. Имамо на десетине мањих, када се не реагује на очигледна кршења закона, угрожавање државе или других људи, када се оправдава или минимализује нечија чинидба, када показујемо „разумевање“… Због породичних, партијских, пријатељских разлога, свеједно. Ни јунаштва у томе, а богами, ни чојства.
А ни хумора у овом првоаприлском тексту. Јер није шала што се још осећамо великим. Шала – горка до суза – јесте што ту „величину“ користимо као дозволу да будемо мали у свему што стварно тражи храброст: у суочавању са грешкама, у признању пораза, у одговорности према живима. Можда је време да престанемо да се кријемо иза епских прича и да коначно почнемо да пишемо своју – ову, савремену, неугодну, али истиниту. Само тако нећемо више морати да лажемо себе да смо велики.