(ТВ Е, 5. март 2026.)
Рат који од 28. фебруара траје на Блиском истоку није само брутална стварност са стотинама мртвих и великим разарањем, већ је и морална и правна дилема, са мноштвом питања о суштини међународног права.
Снаге САД и Израела покренуле су масовне ваздушне ударе на Иран, усмерене на кључне војне и безбедносне циљеве у целој земљи, укључујући комплексе за противракетну одбрану и командне центре. На самом почетку напада, убијен је врховни лидер Ирана – што је свакако преседан у међународним односима – и неколико највиших команданата републиканске гарде.
Иран се, опет, показао тврђим орахом него што се рачунало и усред месеца рамазана у рат укључио околне муслиманске државе, америчке савезнике, засипајући их пројектилима и дроновима. Тиме је сукоб добио регионалну димензију и додатно закомпликовао питање ко је у њему агресор, а ко актер који се позива на самоодбрану. Ризичан потез са калкулацијом да ће те државе, због сопствене угрожености (безбедност, туризам, извоз…), “натерати” Американце да промене начин деловања и ствари можда окончају слично као после претходног здруженог напада, “дванаестодневног рата” прошлог лета.
Том приликом, да подсетимо, под изговором уништења иранских нуклеарних постројења, америчке и израелске снаге су релативно лако разориле добар део иранске ваздушне одбране. Очигледно, међутим, не и могућност Ирана да наредног пута узврати. И упркос чињеници да су садашњи војни успеси Техерана пренадувани у пропагандне и мобилизацијске сврхе, с ове тачке гледишта је јасније да се прошлог лета Иран плански уздржао од озбиљније реакције и да је та варка успела.
Но, оставимо војна питања по страни. За веровати је, наиме, да ће несразмерна војна надмоћ, с могућности “прегледа дејстава и ефикасности” на крају донети жељени ефекат за нападача. Тешко је, међутим, и претпоставити шта би у овом моменту за Вашингтон заиста била победа. Циљеви су дефинисани као уништење програма балистичких ракета, уништење поморског присуства у регион, разградња мреже терористичких организација и спречавање развоја нуклеарног програма.
Извори новинских агенција, додуше, помињу модалитете за промену режима, о томе се изјашњава и породица последњег иранског шаха, али је неизвесно како би до тога могло да дође. Јер, у региону нема снага довољних за копнену интервенцију којом би био смењен режим (као својевремено у случају Ирака), а иранске опозиционе групације су фрагментиране и недовољно организоване и опремљене да то саме учине.
МОРАЛНА И ПРАВНА ПИТАЊА
У првом плану ове анализе је низ моралних и правних питања, која (и) овај рат отвара. Најпре, шта је повод за рат? Повеља УН је ту јасна: рат је легитиман само уз мандат Савета безбедности или у самоодбрани. Ни речи о “превентиви”, “заштити становништва” или “спонзорима тероризма”. И међу теоретичарима, на пример, концепт превентивног удара, нарочито када није непосредно изазван актуелним нападом, остаје правно споран. Отуда питања о “праву” и “не-праву” постају круцијална – и ту нико нема једноставан одговор.
Ово је посебно битно с обзиром да већ више од четири године на тлу Европе имамо класичан освајачки рат покренут са истим “оправдањима”. Руско разарање Украјине не прати само изостанак било каквог мандата, већ и уочљиво и документовано планско, намерно и системско кршење свих конвенција о рату и заштити цивилног становништва, рањеника и заробљеника.
У овом моменту веома је битно, са становишта процењене претње, нагласити да је Украјина својевремено де фацто разоружана, споразумно лишена нуклеарног арсенала (који је у моменту распада СССР био трећи у свету!), без објективне и субјективне моћи да било коме науди. Технички, једина могућа претња за Русију могао је да буде улазак Украјине у НАТО, али у тренутку руског напада није постојала ни назнака да се такав процес спрема; насупрот томе, управо због агресије Русије на Украјину, у НАТО су ушле дотад неодлучне Финска и Шведска. Такође државе на руским границама.
Када једна стална чланица Савета безбедности води рат који је већ предмет поступака пред међународним судовима, али и жестоких правних и политичких квалификација, шта остаје од система колективне безбедности? Да ли је то био почетак коначног краха међународног права – или само огољавање његове суштинске немоћи?
Како било, испада да је администрација Доналда Трампа, показујући благонаклоност према Путиновим агресивним захтевима, у ствари видела карт бланш за сопствено делање на Блиском истоку. А тамо су ствари унеколико компликованије, а контекст сложенији, него на истоку Европе.
Тамо је деценијама режим Исламске републике градио политичку легитимацију на савезу радикалне теократије, сурове репресије и регионалног утицаја путем организација које Запад формално означава као терористичке. Техеран подржава и финансира низ оружаних група – попут Хезболаха у Либану и Хамаса у Појасу Газе – које су директно укључене у крваве сукобе са Израелом, али и у дестабилизацију других друштава, попут либанског и палестинског, на пример. Та мрежа није само геополитичка, већ је и инструмент унутрашње политике, којим се демонстрира моћ у региону и одвлачи пажња са домаћих проблема.
Унутар земље дуго траје незадовољство, понајвише због ригидног тумачења ислама и радикалних мера које се на основу тога предузимају. У ширем историјском оквиру, ту су јавна вешања, каменовања, системска дискриминација жена, па и монструозне казне за жртве, уместо за извршиоце.
Протести су ескалирали крајем децембра 2025. Резултат су била хапшења, тешка рањавања и страховите репресалије по затворима и јавним просторима. У протестима је, признао је званични Техеран, страдало више од 3.000 младих. Извештаји међународних организација за људска права говоре да је најмање још толико погубљено у јавним егзекуцијама, толико уобичајеним у револуционарном Ирану.
Програм обогаћивања уранијума, који Иран формално представља као цивилни, одавно је под лупом Међународне агенције за атомску енергију. Проблем није само техничке природе – проценти обогаћења, центрифуге, инспекције – већ политичке. Режим који систематски лаже и уништава сопствено становништво, који је изградио читаву мрежу посредних ратова у страним државама и који другим државама отворено и стално прети уништењем, тешко да може уживати нуклеарно поверење.
Са моралне и хумане тачке гледишта, многи ће рећи, дилеме нема. Систем, који до те мере суспендује људска и грађанска права и слободе и угрожава регионални мир, сам по себи је једно од највећих не-права. Кључно питање је, међутим: да ли сила против силе – било у фази превенције, било у фази одмазде – може да произведе нешто што би личило на право?
ДОЗВОЛА ЗА РАТ
Сједињене Државе, чија је историја интервенционизма свакако богата контроверзама (поменимо само рат у Ираку 2003, покренут делом на основу сумњивих тврдњи о оружју за масовно уништење) више пута су доводиле у питање оно што се зове међународно право. Суптилна граница легитимности пређена је и недавно у Венецуели, када је ухапшен (неки кажу: киднапован) тамошњи диктатор. Који је неспорно био узурпатор, који је вероватно заиста контролисао тамошње нарко-картеле, али за чије узапћење и стављање остатка владе под контролу САД нису имале макар формалан мандат УН. Слично је учињено и сад, војном интервенцијом практично током преговора са Ираном у Оману.
Модел акције САД је у ствари базиран на голој сили и делом заслуженом, а делом самоприграбљеном светском лидерству. А то доводи до новог низа питања: Да ли је превентива легитиман узрок за војну силу без мандата УН? Ако право на претпостављену самоодбрану може да постане дозвола за рат, где је онда граница? Ко проверава тачност обавештајних података који постају повод за рат? Ко сноси одговорност када се покаже да су подаци били погрешни, селективни или свесно фабриковани?
Израелски потез – да се упусти у директне војне операције против Ирана – не може се разумети изван контекста вишедеценијског непријатељства на Блиском истоку. Држава која је од оснивања изложена отвореним претњама уништењем, окружена непријатељским режимима и покретима, и скоро свакодневно мета ракетних, терористичких и других напада, реагује из позиције перманентне угрожености.
Напад Хамаса 7. октобра 2023, са масакрима цивила и отмицама, за Израел је био траума која је пробудила најдубље страхове. И очигледно иницијална каписла за жестоко узвраћање, можда и с идејом коначног обрачуна. Одговор у Гази био је разоран и по обиму и по последицама. Израелске власти тврде да је циљ био уништење инфраструктуре терора; критичари указују на диспропорционалност и хуманитарну катастрофу. Независна тела захтевају истрагу.
Знајући да је Иран стратешки покровитељ напада и нападача на Израел, логика превентивног удара постаје разумљива из израелског угла. Али “разумљиво” не значи аутоматски и правно и хумано оправдано.
С друге стране, реакција Ирана показује како регионални сукоб може да ескалира у шири рат са глобалним последицама. Посебно у ову једначину треба укључити иранско ракетирање држава које нису укључене у напад: тиме Техеран својој позицији жртве – додаје и статус агресора.
Исламски фундаментализам у иранској верзији показао је да је спреман да инструментализује религију ради моћи, да финансира и наоружава актере чија је стратегија терор и да жртвује сопствене грађане ради идеолошке доследности. Према таквом пројекту тешко је остати неутралан. Али борба против фундаментализма не сме постати огледало његове логике: да циљ оправдава свако средство.
ИЗБОР ИЗМЕЂУ ЛОШЕГ И ГОРЕГ
Сведено на просте чиниоце, међународно право је скуп добровољно прихваћених норми иза којих стоји слаб механизам принуде базиран на консензусу. Као такво, оно у пракси зависи од “милости” и тумачења великих сила: дакле, од њихових геополитичких и економских интереса и права вета (сталних чланица Савета безбедности). Додуше, и без права вета, тешко је замисливо спровођење међународне правде гдегод постоји неки интерес велике силе. Ипак, без међународног права – остаје само гола сила.
Међународно право треба да буде носилац реда, и систем који важи и за најслабије и за најмоћније. Ако право не може да заштити невине, онда чак и најузвишенија начела губе смисао.
Не-право у неким ситуацијама заиста штити право – макар привремено. Али оно тиме не постаје право; остаје изузетак који тражи стално преиспитивање. Граница се не повлачи једном заувек, већ сваки пут изнова, уз свест да свако померање те границе ствара преседан.
Опет, ако систем колективне безбедности није у стању да реагује на режиме који отворено прете другим државама и истовремено брутално поступају према сопственом становништву, да ли строго инсистирање на формалној суверености постаје облик пасивног саучесништва? Да ли је у неким реалним ситуацијама избор заправо између лошег и још горег?
Историја показује да се насиљем понекад руше тираније, али и да се насиљем често производе нове. Оправдамо ли једном превентивни удар без јасног мандата, мораћемо да објаснимо по ком основу га сутра оспоравамо другима. Одбијемо ли га категорички, мораћемо да објаснимо како намеравамо да заштитимо међународни поредак када формални механизми закажу.
Зато овај сукоб није само питање Блиског истока. Он је огледало света у којем међународно право постоји, али не располаже средствима да увек буде примењено. У таквом свету избори се понекад своде на процену мањег зла, а не на остварење чистог принципа.
То није утешна констатација. Али јесте реалистична.