(ТВ Е, 14. април 2025.)
Уместо да српске власти приведе „познанију права“ – јер основни захтев је био да институције коначно почну да раде свој посао у складу са уставом и законима – студентски покрет је досад успео само да им „помогне“ да се коначно покажу у правом светлу и природи.
Тешко је, додуше, било поверовати да ће Александар Вучић и врх Српске напредне странке, као и њихови „сателити“, лако и без обзиљног, комбинованог притиска изнутра и споља, пристати на истрагу која ће у коначници растурити мафијашку хоботницу под вођством неколико породица. Ипак, многи аналитичари нису веровали да ће, бар не у овако раној фази – јер протести трају тек мало више од четири месеца – прибећи огољеном, баналном, физичком и правном насиљу.
Физички напади, пребијања, најцрње претње, таргетирања, медијско клеветање, лажне оптужбе о „обојеној револуцији“ и сав остали асортиман дубоке диктатуре, међутим, јасан су показатељ да је режим спреман на све, зарад очувања сопствених позиција. Није то више само Вучићево свакодневно „упорно понижавање људи и гажење достојанства сваког, увек и свугде„, како је то дефинисала Смиљка Томановић, професорица Филозофског факултета у Београду. То је сада очајна, последња одбрана у безакоњу огрезлог клана, чији је Вучић само најекспониранији елемент.
Хапшења и привођења последњих дана, редом без озбиљног правног основа, али и после „наређења“ издатог у таблоидима, уласци полиције на универзитет и нарушавање његове аутономије, цртање мете на челу сваког ко мало „искочи“ изван студентске анонимне једнакости, критика тужилаца што „не хапсе новинаре блокадерских медија“, напад на студентске пленуме кроз захтев да се забране као „нелегална удружења“, па најзад и најновији физички обрачун са студентима у Новом Пазару само зато што су ненасилно блокирали полазак присталица СНС аутобусима за Београд – само потврђују да србијански режим намерава да игра на све или ништа.
Ту тезу потврђује и пет „захтева“ које је Вучић са „скупа за народ и државу“ испоставио – сам себи. А то су: да се „покрену поступци ради успостављања реда и мира у држави“, „утврди одговорност за насртаје на грађане током мирних окупљања“, „сваком ђаку и студенту омогући да се школује и студира уколико то жели“, „открију починиоци, подстрекачи и помагачи у вршењу активности које подразумевају нападе на виталне државне институције и објекте и да се спречи предузимање таквих активности у будућности“ и „спречи свака активност којом се самовластно и протиправно паралише привредна делатност и онемогућавају грађани да спроводе своје животне активности на уобичајен начин“.
Оставимо по страни апсурд да човек који 13 година о свему сам одлучује и меша се у све у држави Србији – од подучавања лекара како се користе респиратори, преко тренерског посла, до планирања како да студенти заврше годину – поставља захтеве које треба да испуне органи које он директно контролише, и привид наивности таквог „захтевања“.
Иза овога се крије очигледна намера да се протест огромног броја људи у Србији – које он и не доживљава сународницима којима је такође председник, већ их презриво зове „они“ – угуши на најбруталнији могући начин. Неки аналитичари верују да је ово најава драконске репресије, на чијем крају лако је могуће стоји и какво ванредно стање, и „carte blanche“ државним и парадржавним структурама да се – сада сасвим огољено – не придржавају Устава и закона.
Девиза тродневног скупа СНС и сателита у Београду била је „Не дамо Србију„. Логично је да је не дају. Она им је до сада била извор немерљивих прихода, бања за лечење нагомиланих комплекса, захваљујући њој сад имају позиције и лажни углед… Отели су је, не дају је и неће је дати ни по коју цену.
МРАЧНА ТЕТРАДА
Довољно је речит податак да су актери најновијих случајева насиља у Србији, рачунајући и оно на скупу у Београду, високо рангирани функционери СНС, директори јавних предузећа, па чак и директор Пензионог фонда.
„Врхунац насиља је када блокирате путеве и улице, јер тиме браните људима да негде оду. Некоме да оде у биоскоп, некоме да оде у шопинг, некоме да оде у болницу а некоме да оде на фудбалску утакмицу. То је врхунско насиље и није дозвољено по законима ове земље“ – рекао је Александар Вучић пре само неколико месеци, критикујући студентске блокаде.
А онда је упркос „законима ове земље“ затворио Београд на три дана организујући банални вашар шунда, кича и плаћене љубави, довлачећи оне којима уценама и новцем још може да манипулише, како би доказао да је бољи и вољенији од неког другог. На жалост, у Србији је још много оних који беспоговорно прихвате налог или дневницу и послушно одлазе на гробље сопственог достојанства. Али, у тој су скупини, осим оних који су свратили на бесплатни оброк и нове столице – и то не сме да се прећути – и „власници“ разних кривичних дела, дубоко и тешко морално компромитоване личности, сваковрсна бараба и сецикеса, које грађани препознају и означавају и захваљујући друштвеним мрежама.
Новца из државне касе за најновији вашар у Београду, чини се, никад није било више: уштеђен је, ваљда, на казнено неисплаћеним платама у просвети. Иако су функционери СНС одбили да говоре о суми и пореклу новца потрошеног за скуп, помињу се милиони еура.
Последње обећане накнаде „ћацијима“ (сада сви тако зову Вучићеве присташе) за долазак у Београд достизале су и 150 еура. Дошли су из јавних предузећа, локалних самоуправа, уцењени и довучени из угрожених група, дошли су са Косова коме је управо Вучић укинуо и последњи траг српске државе, дошли су из Босне надајући се, ваљда, да ће им сулуда шовинистичка политика данашњег Београда помоћи да се освете за пораз с краја XX века. И да би викнули „Ацо Србине“, да би бројем надвладали „оне друге“, да би изгледало као моћ и поштовање.
Тамара Џамоња Игњатовић, редовна професорица на Одељењу за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, сјајно је ту Вучићеву потребу да буде слављен и обожаван, макар и лажно, објаснила у „Радару“ почетком месеца. У питању је „синдром мрачне тетраде“: нарцизам, макијавелизам, психопатија и садизам.
И док су у центру Београда дефиловали људи који су претходних година и деценија владали ширећи шовинизам, великосрпски хегемонизам, верску и политичку нетолеранцију, који су завадили народ до граница физичког обрачуна, који су рехабилитовали осуђене ратне злочинце и нихове идеје – у Новом Пазару студенти и велики број грађана су ширили љубав.
Скуп у Новом Пазару, тој дуго неуралгичној тачки међунационалног и међуверског неразумевања у Србији, показао је да може и другачије. Добро, то смо видели и раније, на другим студентским окупљањима, али се чини да је управо у овом граду било нужно да се докаже да у српском друштву, на срећу, постоји довољан број људи који није хипнотисан мржњом.
ДОНЕЛИ СВЕТЛОСТ
Ово је утолико битније јер су студенти, кроз своје протестне акције, сасвим непланирано, али белодано, открили сви дубину моралног дна српског друштва, трагичност свих оних година, деценија ћутања, незамерања, одбијања да се види… Јер све ово шта је покуљало из власти и њој блиских кругова као реакција на студентски бунт, је оно што је чинило суштину геноцидног растурања Југославије.
Та идеологија, која би хапсила, силовала, убијала, укидала, растурала… оно једино што јој је данас преостало – своје сународнике, и паралелно с тиме стварала диктатуру руско-белоруског типа са великосрпским печатом, уплашила се могућности да деценијама егзистенцијално и морално уништаван народ види светлост. Јер, студенти су отворили прозор кроз који је ушла светлост и обасјала све оно шта се годинама сакривало под паролама патроитизма, угрожености, страних завера и напада на увек „недужни српски народ“.
А скривала се не само корупција, и не само тежак криминал, скривали су се и разни изопачени злочинци, некажњени за ужасна непочинства почињена у име и за рачун српског народа. Скривало се и незасито богаћење носилаца власти, баш толико бесрамно колико и хушкање оних који се декларишу као Срби, а живе у Србији суседним државама, некадашњим чланицама југословенске федерације.
Дубока је, тешка и чини се непомирљива подела Србије на оне који баштине ратне злочине, мрачњаштво и догму, вукући земљу у XИИИ век, и на оне који желе Србију и српски народ у XXИ веку, у будућности, у нормалном суживоту с другим народима и суседним државама, отвореност, путовања, контакте са другима. Па и због тога су овима првима трн у оку студенти и средњошколци, који јасно показују да их није брига за гомиле лажи и измишљену или преправљену историју и перпетуум мобиле мржње и зла.
Студенти покушавају да размрдају српско друштво и у ужем политичком смислу. Чак су „нацртали“ критеријуме за учешће у „експертској влади“: неучествовање у законодавној и извршној власти досад, неповезаност с политичким странкама и покретима, доказаност и признатост у одређеним стручним областима, познавање рада државне управе, морални и етички интегритет, подршка студената и јавности. Мандат такве владе био би ограничен на осам до 12 месеци, а њени чланови би дали гаранцију да се по крају ангажмана наредних осам година неће бавити политичким животом.
Списак лепих жеља? Детиње наивно? Тешко оствариво? Можда. Али, у исто време, и први конкретни предлог, који на свој начин тера политичке чиниоце, друштвену елиту и укупну јавност на сарадњу. И изналажење најбољих решења.
Коначно, тешко је замислити бољу дипломатску акцију од ове бициклистичке туре ка Стразбуру. Компромитован српски политички естаблишмент, с обе стране спектра, то не би успео. Председник и Влада Србије су чак и анестезирање европских политичара базирали на продајама и уступцима, а не на дипломатској вештини и снази уверења.
И баш због тога основано треба стрепети од експлозије екстремне радикалштине, која је свесна да јој у миру, слози, љубави и поштовању више нема постојања.