(ТВ Е, 26. март 2025.)
Радо сам, деценијама уназад, смишљао шале и различите неваљалуке поводом Првог априла. Не само зато што је то Дан шале, па се ваља.
Навикао сам, наиме, да све тешке и болне моменте у свом животу – а било их је за неколико људских векова – превазилазим шалом; да се драгих људи који ми и дан данас недостају присећам кроз комичне ситуације и виц; да на црно време ударим црним хумором.
Зато ми је Први април био идеалан да добро смишљеном шалом изађем из те самоодбране и забавим много шири круг људи, него што су моја породица, кумови, најближи пријатељи. Те су шале по правилу биле усмерене на мене: бенигно је, најмањи број људи може да се нађе повређеним, а ако се и жртва шале увреди – лако је опростити шаљивџији. Још ако шалом орасположим бар једну особу или јој помогнем да на тренутак заборави сопствене невоље – да ли је потребан бољи доказ корисности таквог приступа?
Но, овог Првог априла, сва моја инспирација је пресахла. Осећао сам да ни једној – у другим околностима, гарантујем, савршеној – завитланцији овог дана није место. Да ни једну своју тескобу, а нагомилало их се, нећу моћи да „излечим“ кроз добар штос, па како бих онда на исти начин могао да помогнем било коме другоме, да се избори са својим тескобама?
Није било потребно да трагам за узроком. Знам га, лежем с њим, сањам га, будим се и дан проводим с тиме у свести. Најзад, и већина мојих колумни последњих месеци је, директно или индиректно, о томе. А с овим Првим априлом поклопили су се тужни јубилеји тих мојих повода: навршило се пет месеци од злочина на железничкој станици у Новом Саду и три месеца од масакра у Цетињу.
Ако су ме онај први масакр у Цетињу, 12. августа 2022, те масовна убиства у београдској основној школи „Владислав Рибникар“ 3. маја 2023. и селима Мало Орашје и Дубона 4. маја – разорили као особу, родитеља и професионалца (ружно је рећи, али је тако: навикнутог да види, „истрпи“ и извести о злу) – новосадска (1. новембра 2024.) и нова цетињска (1. јануара 2025.) трагедија су ме дотукли. А поред њих било је још толико црних догађаја, који су кидали парче по парче моје привидне неосетљивости, попут катаклизме у Јабланици 4. октобра 2024, пожара у старачком дому у Барајеву, 20. јануара и овог ужаса у Кочанима 16. марта.
Сетиће се, можда, неко од читалаца моје постбожићне посланице овог јануара, у којој сам писао о својој „црногорској баби“. Е, колико је она била од камена и наоко снажна, толико је моја друга баба, ова „српска“ (иако македонско-цинцарског порекла), била „мека“ и лака на сузу. Па се ја сада, пошто све чешће имам ту кнедлу у грлу и такав емотивни притисак да бих вриштао, кроз шалу – дабоме – правдам да се с годинама претварам у бабу. Ову плачљиву.
Када ми је својевремено офталмолог преписао обавезно коришћење вештачких суза, радо сам „признавао“ да су напокон доказане тврдње многих жена у мом животу – да сам неосетљиви скот. Јер ми је, лекарским печатом оверено, нужно да користим медицину да би ми око засузило. А и симпатична је шала.
Стварност је, наравно, другачија – мада би се сасвим сигурно нашла понека дама са онаквом тврдњом – али је мене поразила самоспознаја да су ми вештачке сузе све мање потребне, а да моја духовитост додуше још може да засмеје и орасположи људе около, али мене да залечи све теже. Можда је то тужна судбина сваког арлекина, или кловна ако вам драго, иако сам сигуран да моје шале не проистичу из несрећног живота или незадовољства собом, и да би то неки психолог или психијатар ипак другачије дефинисао.
Какогод, срце ми не уништавају само толике недужне жртве последњих година, већ и реакције друштва на њих. У реду, новосадска трагедија резултирала је масовним протестима у Србији, а цетињска бар покушајем нечег сличног у Црној Гори, па би оптимиста рекао да се нешто заиста дешава и да емпатија и саосећање превладавају у нашим друштвима. Ипак, мене и посао и природа нагоне да погледам и са друге стране, а са те друге стране ја ових месеци видим црнило.
И ту су изостанак сваког разликовања доброг и злог, недостатак способности моралне осуде, склоност ка одбрани и правдању злочинца, немогућност поимања последица неког злодела, и тако даље. Ова моја „српска“ (односно, македонско-цинцарска) баба је, рецимо, знала да ме учи: „Имаш сестру, никад се не понашај према некој девојци онако како би ти сметало да се неко понаша према твојој сестри„. Или: „Према људима буди онакав, какав би желео да они буду према теби„. И томе слично, али је довољно за пример, јер попут оног јануарског, ни ово није текст о некој мојој баби.
Ако бих сада у текст уметнуо шалу, она би се огледала кроз питање – а где се дедоше друге, туђе бабе? Можда рецимо председник Србије није имао бабу, јер да јесте, она би га сигурно научила да не оправдава насиље, јер му се може вратити. Да не багателише агресивне акте, јер само онај ко доживи напад, рану и бол, зна како је то. Да не призива насиље, јер сваки силеџија налети на већег од себе.
Али, није овај текст ни о њему. Овај текст је о свима нама. О обичним људима. О онима које срећемо у продавници. С којима разменимо реч-две у лифту. Који с нама чекају на аутобуској станици. Који сабирају рачуне и сањају магију којом би растегли плату или пензију. Од којих многи, на жалост, не показују да су свесни онога шта се десило. И онога шта свима нама прети.
Овај текст је и о онима који славе злочинца, ратног или мирнодопског свеједно. Који оправдавају злочин, какав год. О онима који мрзе, а не знају ни због чега мрзе. Може да буде и о онима са симпатијама и „ослобођењем“ за педофила, само зато што педофил умире од рака. Или о онима који ће педофилију сакрити, или жртву облатити, само зато што им је педофил партијски друг. Нека уместо „педофил“ пише „дилер дроге“, „силеџија“, „убица“, „лопов“… свеједно је, јер је поента иста.
Онда не могу, а да се не запитам – међу каквим људима ја то живим? Зар је могуће да има толико људи које те жртве нису ни дотакле, које толике трагедије нису изместиле? Како је могуће не осетити бар минимум сажаљења за страдале и онај делић личне одговорности за друштво које смо креирали? Колико је, коначно, тих монструма, који би другом нанели зло без да трепну, само да им се укаже прилика?
И зато ће првоаприлска шала остати за неки други 1. април. За кога само могу да се свим срцем надам да ће сванути.