Зашто се Србија стиди свог антифашизма, па уместо да Дан победе слави сама, сећајући се свог значајног доприноса у укупној борби свих југословенских народа, „шлепује се“ уз совјетски антифашизам, који, опет, поистовећује са руским, игноришући све остале народе некадашњег СССР? Зашто се стиди једног од најславнијих периода своје историје?
Чини ми се да је одговор у чињеници да су у Србији већ дуже време на власти управо следбеници фашизма, наследнци домаћих издајника и сарадника окупатора из Другог светског рата, релавитизатори и оправдавачи злочина (које би радо поновили), шовинисти, четничко-љотићевски бандити испраног мозга и слепе слуге УЗП СПЦ. Кад кажем „дуже време“, мислим на утисак да су такви заузели позиције малте не одмах после самог Другог светског рата, изникавши из оних који су добили аболицију при крају војне, а отворено преузели Србију са припремањем распада и распадом СФРЈ.
Како да они славе Дан победе, који је дошао под црвеном петокраком звездом? Како да славе Дан победе који није остварила Србија каквом је они прижељкују, већ Југославија, коју очима не могу да виде, и сви њени народи – а постојање бар половине њих они не признају? Како да се суоче с чињеницом да су њихови идеолошки преци и узори испред те црвене петокраке бежали усраних гаћа са све својим власницима, немачким нацистима (јер Италијани, какви год, нису били довољно „тврди“ и екстремни, па нису могли да буду узор), и да тај пораз никако не може да се претвори у победу, коликогод те идеолошке претке сада преименовали у „други антифашистички покрет“?
Зато глуме. Као што глуме демократију и европејство, глуме и антифашизам. И одлазе да „славе“ тамо где то једино може да прође: где су геноцидно требљење суседних народа, верска догма, унутрашња диктатура и мржња према Западу оно шта представља идеал и за српске власти. У земљу која такође глуми антифашизам, присвајајући антифашизам свих својих некадашњих сународника, док годинама разара другу државу са потпуно истом нацистичком жељом и идеологијом. У земљу којом се влада без права на супротно мишљење, али са суровом казном за опозициони глас, и без казне за тровање политичких противника или друштвних несагласника. У земљу где се осећају као своји на своме, са чијим се геноцидним концептом сусреће њихов геноцидни концепт, где изопачени злочинци непогрешиво проналазе једни друге, којим год језиком да говоре.
Зато глуме. Па овде марширају у каквим новоизмишљеним руским традицијама „Бесмртног пука“, и они носају фотрографије својих предака (као по правилу, ни један није у униформи НОВ и ПОЈ), корачају уз руске песме и на гробљу совјетским ослободиоцима Београда, рецимо, клањају се само сенима руских војника.
Најзад, тиме једним ударцем убијају две муве: поред стварања те лажне слике да славе Дан победе и антифашизам, покорно се поклањају својим власницима, инспираторима и спонзорима, надајући се да ће их примити у своје скуте ако их из Србије поново појуре (макар и лажни или недовољно искрени) следбеници Европе, демократије и цивилизације.