Тог 13. јула 1941, сви Вучинићи са Велестова, који су могли да носе пушку, закорачили су у неизвесност рата против окупатора и домаћих издајника. Па и мој ђед Блажо, и два његова рођена брата, Гојко и Машан.
Четири године касније, иза Богдана Грујичиног остале су две шћери и три гроба са костима синова. Стравична цена коју је једна породица платила за слободу, антифашизам и државу и народност који су вероломно убијени 1918.
Четири године касније, ипак, изгледало је да њихова погибија, да та огромна цена Вучинића Станојевића, није била узлудна. Нова држава је признавала и прихватала све њене становнике и све њихове државне жеље, и оне које су кроз историју остварене, и које су остајале на нивоу жеља. Док се и та нова држава, под налетом неуништених нациста и њихових следбеника, синова и идеја оних којима је после рата опроштено с уверењем да ће разумети опрост, није распала у крви. И с истим тежњама да се негирају цели народи и да овај простор разделе локални самозвани хегемони заварани бајкама и измишљеном историјом, коју су и измишљали да би имали оправдања за зло и непочинства.
Мој отац и стричеви – стравично звучи, али је тако – на срећу, нису доживели да види како се оно за шта су њихови очеви (Блажо и Гојко) и најмлађи стриц (Машан, није стигао до порода) дали животе, увија и кида под налетом оних који славе слуге окупатора и издају и оних који раде на новом нестанку Црне Горе с политичке карте.
У међувремену, од мушких потомака Богданових, остао сам само ја. Чудна породична статистика вели да су му у земљу, много пре времена за које се верује да живот треба да траје, отишла три сина, три унука и два – од три – праунука.
И ето, ако коме није јасно због чега толико браним антифашизам, зашто сам толико против шовиниста и хегемониста, с којим мотивом скачем попут поскока на свако негирање или присвајање мог народа, језика, историје… нема ми на кога бити другачије.