(ТВ Е, 5. јул 2025.)
Када је далеког 5. октобра 2000. рушен Слободан Милошевић, само формални разлог била је његова крађа на изборима. У ствари, критична маса достатна да обори Балканског касапина – после све несреће коју је нанео свом и околним народима – формирана је тек на бази компромиса, чијем постизању је помогло незадовољство учинком шефа државе из сасвим другачијих побуда.
Тако су се онима којима је било доста лудака, лопова, убица, беде и ратова прикључили они којима је Милошевић био издајник и неспособњаковић, који није успео да оствари никад досањани великосрпски сан. Није победио. Није освојио. Није очистио. Критична маса је дакле достигнута, али су тадашњим идеалистима и потоњи догађаји показали која је групација била бројнија и битнија за промену: она чији су „кадровици“ само неку годину касније убили Зорана Ђинђића, а са њиме на дугачак и дан-данас неизвесан период, и сваку наду да се Србија прикључи Западу коме географски и цивилизацијски припада и који је њен егзистенцијални интерес.
Да је у свему томе значајну улогу одиграла Москва, како одавно верују заступници тезе да Русија у Србији (и Црној Гори) ликвидира свако просветитељство и заокрет ка Западу – сада је већ на високом нивоу вероватноће. Чињеница да је после смрти у Хагу Милошевић сахрањен у дворишту своје куће у Пожаревцу, а не, рецимо, као ранији шеф државе у Алеји заслужних грађана (попут неких певача и фудбалера), и тако понижен, говори у прилог тезе да је он, у ствари, кажњен због неуспеха и да је тако упућена порука свима после њега. И шта се од њих очекује, и какав ће бити епилог ако то не остваре. Презир и заборав.
Милошевић је био сигуран у себе, верујући да су на његовој страни војска и полиција, паравојске и параполицијске снаге, и криминалци, и црква. А управо су они били тас на ваги онога што се наивно веровало да су демократске промене у Србији. Петог октобра су га ћутке изневерили, као што су неочекивано мирно и равнодушно примили његово потоње „паковање“ за Хаг.
За веровати је да Александар Вучић све то зна. Свестан је састава, жеља и амбиција својих подржаваоца, чија су верност и идеали базирани на „ко да више“. За њега није новост да они које сада контролише – иако их је много јаче везао за себе него Милошевић – ипак имају супервизора „источно од раја“ и да ће управо они по команди помоћи његов политички крај. Као прагматичан човек, такође, зна да не може довека седети на две столице. А како из Брисела стижу само млаке осуде, а из Москве коњска глава у кревет, није била мудрост претпоставити ком ће се царству приволети.
Баш тако треба читати и синхроне поруке које су стигле од Сергеја Лаврова и Александра Дугина: „ако – онда“. Министар иностраних послова Руске Федерације је пружио руку, а идеолог модерног руског нацизма спремио шибу да удари по длану оног који ту пружену руку не прихвати довољно брзо и довољно понизно. Непотребно је нагласити да та пружена рука подразумева примену „руске демократије“, коју карактерише непоштовање било којих људских и грађанских права и слобода, и нужност слепог јуришања за вођу.
Отворено бандитско дивљање на поновљеним локалним изборима на једном бирачком месту у маленом Косјерићу доказује Вучићев избор. Као и „попуњавање“ полиције тетовираним насилницима којима је место у затвору, а не са онима који би требало да их хапсе. Као и иживљавање над грађанима, студентима и средњошколцима последњих дана, са све бесмисленим и правно неоснованим, али бруталним и бахатим привођењима. Са све иовако одвратним вокабуларом шефа државе, којим као да се припрема терен за још драстичнија поступања.
Неколико слика последњих дана посебно забрињава. Залетање у пуној брзини четири полицијске „марице“ у формацији која попуњава ширину београдске улице Војводе Степе на окупљене грађане; полицајка (ММА борац) која граби студенткињу за косу и удара јој лицем у своје колено; полицајац (или „полицајац“, ко ће га знати) са залепљеном иконом на службеној униформи; најзад, студент који је до непрепознатљивости пребијен у лифту: сломљена му је горња вилица, нос, јагодична кост, напрсла чеона кост, има и повреде очне дупље…
Аутор овог текста сећа се како је 10. марта 1991. увече, на студенте из Студентског града – који су оживели бунт угушен дан раније сузавцем и показивањем тенкова ЈНА – на старобеоградској страни Бранковог моста примењена таква полицијска бруталност, каква дотад у социјалистичкој Југославији није виђена. Најгоре је прошао студент Ровчанин, кога су док је лежао, тукли пендрецима по лицу. Каснијих година он је због тога имао читав низ хирушких интервенција, после петооктобарских промена је добио и одштету од државе, али садисти у полицијским униформама никада нису одговарали због тога шта су учинили.
Добро – рећи ће читалац – много садиста у различитим униформама није одговарало због злочина извршених од 1990. до 2000. Некажњени су остали многи којима се приписују различити ратни злочини, али су некажњени остали и они који су „делали“ на домаћем терену, где су највероватније због тесних веза криминала и полиције остала нерасветљена бројна убиства.
Управо то несуочавање са злочинима, неплаћање за извршено недело, могућност да се српским градовима слободно шетају оптуженици за најстрашније чинидбе које људски ум може замислити, па и каснија „конвалидација“ оних који су правоснажно осуђени за монструозности, довели су дотле да је у Србији ненормално постало нормално. Да се у униформе оних који су их хапсили облаче криминалци, да тетовирани мишићави бизгови под заштитом ко зна како добијене „значке“ премлаћују људе, да грађане хапсе лица у цивилу без идентификације и смештају у цивилна возила често без таблица, да док у највећем нехигијенском насељу у Европи („ћациленд“ у Пионирском парку) свакодневно борави бар 10.000 година робије, полиција хапси људе који фотографишу батинаше или извозе контејнер на коловоз, а тужилац брзопотезно покреће поступак и смешта у притвор.
Хоћемо ли још мало о потпуном моралном колапсу? Када, рецимо, полиција приводи 15-годишњаке због протеста, док председник државе даје помиловање четворици насилника који су девојци бејзбол палицама поломили вилицу, а због чега је пала Влада Милоша Вучевића. Добро, то је „мало“ и ментални колапс.
Одавно је у Србији систем вредности поклекао пред системом безвредности. Када осуђеног ратног злочинца, који је додуше одслужио казну, доведете пред студенте Војне академије да им држи предавање; када другом ратном злочинцу – који још робија – промовишете књигу и то притом чини опозициона „ведета“; када убици премијера током робије штампате књиге и онда их држава откупљује за фундусе народних библиотека у истој количини као и „Mein kampf“; када возилом улетите у масу људи и једну особу повредите, па будете пуштени јер сте то учинили „из препасти“; када с позиције председника републике и самозваног „најбољег студента права у историји“ правдате гажење студената на улици, јер возачи „имају право“… Таквих је примера колико год, свакодневно.
А таква свакодневица креира слику системске анархије у Србији. Ако личи на контрадикцију, није. Последњи дани показују да је безакоње институционализовано. Безмало сваког дана бележе се случајеви полицијског кршења Закона о полицији, тужиоци посао раде селективно, зида се без плана и логике, у истој ноћи бришу и поново исцртавају пешачки прелази, изнова и изнова се реконструишу већ реконструисане јавне површине… и за све то нико не одговара, ни морално, а камо ли кривично. Напротив, све се плански нормализује кроз пропагандну машинерију, а свако ко се супротстави постаје мета некажњеног вербалног, а често и физичког насиља.
Веома је тешко предвидети да ли ће, када и како Србија успети да се извуче из моралног, цивилизацијског и – најзад – материјалног кала, у ког ју је увалио 36-годишњи милошевићевско-радикалско-напредњачки удружени злочиначки подухват. С обзиром на све виђено, нада је танушна. Чак и да се колико сутра промене кључни политички чиниоци, да власт у потпуности преузму садашња опозиција и студенти, делује да ће процес лечења бити дуг, мучан и неизвестан.