(ТВ Е, 11. август 2025.)
Повампирене великосрпске и четничке фаланге немају проблем са разумом и логиком. Разума код њих мањка од самог старта, јер да се јавља макар у честицама, не би данас новочетници једнако волели сараднике нациста (четнике, ЈВуО) и потомке дела оних који су нацизму стали ногом за врат (Русе, односно Путина).
На логици тек падају. Тврде да су поштоваоци „првог герилског антифашистичког покрета у Европи“, мислећи на формације Драже Михаиловића. И док су Михаиловићеве четничке формације имале бар неке две историјски потврђене битке против нациста, пре него што су постале њихова верна помоћна војска и кољачи цивила, данашњи симпатизери покрета ДМ не виде contradictio in adjecto чак ни у чињеници да себе називају антифашистичким покретом, а подижу споменик фашисти кога је одликовао Адолф Хитлер.
Та би збрка у главама појединаца била лако решива на нивоу Топоница или Ковин у Србији, односно Доброта у Црној Гори, да носиоци политичке власти у ове две државе не играју „стискавац“ управо с баштиницима тих ретроградних идеја. Трљкајући се знојавим телима с длакавим четништвом у ритму „дрма ми се на шубари цвеће“, политичари у ствари плешу с најпримитивнијим и најзаосталијим, сходно томе и најкрволочнијим, делом бирачког тела.
Тим трулим компромисом тренутно обезбеђују себи гласове, али истовремено гурају обе државе у живи песак великосрпског шовинизма, из кога се у ранијим, не тако давним приликама, излазило тешком муком и уз велике жртве. И како сада видимо – само привремено.
Но, писали смо већ о минорном интелектуалном и моралном капацитету људи који су се, у транзиционом периоду и услед природног незадовољства недовољним напретком двају држава под демократским властима, дочепали политичке власти. Њихов је учинак – у Србији од 2012, а у Црној Гори од 2020. – мерљив вековима: државе су цивилизацијски и економски вратили у XVIII, а грађане ментално и логички у XIII век.
Данас ћемо се позабавити њиховим другим трулим компромисом, еротски врућим плесом с организацијом која је последњих година педантно очистила своје редове од свих прогресивних, слободномислећих и здраворазумских људи. Оном која управо ових дана у Београду завршава јавни инквизиторски обрачун с последњом двојицом теолога који су се усудили да је критикују: с Вукашином Милићевићем и Благојем Пантелићем. Дакле, позабавићемо се организацијом која себе назива „Српска православна црква“, дочим је у међуцрквеној комуникацији то Црква Србије.
Иако је већ од почетка деведесетих СПЦ корисно послужила балканском касапину Слободану Милошевићу у настојању да ратом и етничким чишћењем задржи „све Србе у једној држави“, та је црква тек од демократских промена 2000. године постала заиста држава у држави. Не само да не плаћа никакав порез на своју разгранату привредну делатност, него држава покрива доприносе свештеника за пензионо и здравствено осигурање. Најзад, мало-мало Влада определи нека средства за градњу или реновирање храмова, издају се и обавезне доплатне поштанске маркице, а стижу и богате донације из иностранства, највише од руске државе и цркве.
ЋАР ЗА ВАЈДУ
Како неки читалац оваквог писања увек каже оно чувено „да, али“, да га предупредимо: сличне привилегије у Србији имају и остале верске заједнице. Ипак, слика давања и утицаја биће потпуна тек када кажемо да се по попису 2022. у Србији чак 81,1 одсто грађана изјаснило као православац, док све остале верске заједнице и атеисти и агностици заједно чине преосталих 18,9 процената.
Додуше, у пракси, већина декларативних верника не понаша се као верник, па цркве зврје празне. СПЦ зато од идеје да живи од парохијала, а не од државних давања и опроста трошкова, бежи као ђаво од крста. И ту да бацимо додатно светло подсећањем на чињеницу да је у десет година које су претходиле том попису, у Србији изграђено око хиљаду цркава, и само 13 школа.
Дакле, давањима православној цркви, политичари обезбеђују њену подршку, а с обзиром на разгранатост црквеног система и велики утицај у народу, то је можда и инвестиција с најбржим повратом у пословном окружењу. Иако је Уставом црква одвојена од државе, нормализује се неформални политичко-црквени брак из интереса, и тако свештенство подржава галантност тренутне владајуће политичке опције, подржавајући њену политику.
У пракси, бар у Србији, попови СПЦ постали су врховни ауторитет за све. Од абортуса до догматизованог Косова, од васпитања деце до националних питања која су, од 2012. посебно, изграђена на великосрпском шовинизму и тежњи за хегемонијом. Иако би државне институције морале да буду лаичке, сваки државни орган или општина имају славу, војска се користи у верским церемонијама, време се мери по верском календару, политички функционери показују своју религиозност у свакој ситуацији, нема манифестације којој врх цркве није гост, а редовно се иде код патријарха по духовни савет.
У Црној Гори, опет, сведоци смо посебног апсурда. Црква која званично не признаје постојање читавог једног народа (што садржи и елементе кривичног дела), која територију Црне Горе третира као територију Србије, активно учествује у политичком животу, „командује“ политичким странкама и њиховим лидерима, јавно демонстрирајући презир према сваком облику државне власти и државним симболима Црне Горе. Нема боље илустрације за то од односа Љубише Остојића – Методија према подизању споменика ратном злочинцу и сараднику окупатора, којом је приликом интонирана и химна стране државе, Србије. Тим ставом, он није само бацио под ноге и хришћанство и морал, он је бацио под ноге државу, и ту, у ствари, долазимо до суштине проблема.
Не постоји, нити у модерном демократском друштву сме да постоји, верска или било каква друга организација, која је „старија“ од државе. Не по години оснивања, која је небитна, већ по статусу. Оно шта је кључно је да је држава по својој суштини заједница свих њених грађана, док је црква – као и свака друга ужа организација (удружење, клуб, савез…) – заједница тек једног дела становника државе. И у том је смислу држава „старија“: закони државе (морају да) се примењују (и) на цркве и на вернике, црквени „закони“ важе само интерно, за оне који су „чланови“ цркве и тиме њене „законе“ прихватају.
Не постоји, и не сме да постоји, некакав „темељни уговор“ или било какав други акт или документ, који припадницима једне организације (верске, или било које друге), даје већа права и мање обавеза него осталим грађанима. Односно, ако тако шта постоји, Уставни суд мора да реагује и обезбеди једнакост свих пред Уставом.
ИСКАЧЕ ОСИГУРАЧ
Наравно, треба имати у виду и чињеницу да су својим уставима и Србија и Црна Гора дефинисане као секуларне, односно, да је црква одвојена од државе. Отуда је у обе земље недопустиво – а да је демократске и парламентарне свести било би и политички кажњиво – свако кокетирање политичара са религијском (или најзад и било којом другом) организацијом, којим се један део друштва фаворизује. Јер, политичар – посебно онај на власти – обавља функцију од јавног интереса и представља и заступа једнако све грађане, а не само своје симпатизере и не само вернике „своје“ цркве. Вера је, као и код сваког другог грађанина, његова приватна, интимна ствар. И она, у ствари, остаје на вратима верског храма и приватног дома.
Треба ли, најзад, уопште наглашавати да религијска правила дотичу само вернике и да ни у ком облику и ни на који начин не смеју да постану уобичајена за цело друштво, а некмоли општеобавезна? Треба ли помињати да цркви није место у политици, ни у ком облику или форми?
Србија и Црна Гора, на жалост, пречесто и превише се манифестују као преполитичка друштва. Лично коњуктурно и опште модерно у ове две државе су изгледа уобичајени мотиви деловања. Интерес државе и нације је увек у сенци лукративног. Како се својевремено похрлило у ком-партију зарад вајде, сада се трчи у религију због ћара. Вера и верско се потежу у циљу јачања национализма и правдања непочинстава која се раде, или тек планирају.
Право верништво и „снага вере“ у обе државе би се лако измерили укидањем државних средстава верским организацијама (сем за верске објекте под заштитом државе, кад важе посебна правила) и увођењем парохијала. Што ће рећи: ако си члан цркве, то чланство мораш да платиш; колико чланова, толики је и црквени губер.
До тог момента је, међутим, још далек пут. На њему се црква пружа онолико колико јој политика, вођена сопственим себичним или на другом месту испланираним интересима, допушта. Некад успе да „укочи“, свесна сопствених религијских и моралних норми, али у последње време све чешће „искаче осигурач“. А то онда није само унутарцрквено питање, то је питање далекосежних и крупних последица.
Црква мора да се врати у правни поредак и у оквире суштине сопственог постојања. Ако то није могуће, забрана деловања – бар тамо где није у матичној држави, плус испитивање пословања, одговорност за нарушавање законом заштићених верских објеката, па чак и кривично гоњење црквених великодостојника, упркос одредбама некаквих уговора, уопште нису нереална опција.