(ТВ Е, 22. август 2025.)
Да, наслов ове колумне је провокативан. Да, прејудицира да је стање у Србији веома лоше, чак критично, и да је земља такорећи на апаратима, чије је искључивање сасвим реална и очекивана опција.
Србија ће – да одмах решимо забринутост оних који политичке и општедруштвене процесе гледају кроз максиму „у се, на се и пода се“ – опстати као држава. Питање из наслова се, у ствари, више односи на правац којим ће држава – по географском и политичком положају „виђена“ да буде замајац и лидер Балкана – ићи сутра. Односно, не да ли ће државе бити, већ каква ће држава бити.
И колико год се тај пут ка „сутра“ чинио магловит претходних година, па и првих месеци великог народног бунта због смртоносне корупције и неодговорности данашњег режима, чини се да се у последње време копрена диже и да слика није баш идеална.
Ако говоримо чињеницама и ако гледамо стварност, а занемаримо изузетке и лепе жеље, Србија данас је, баш као и Србија 1990, окована митом, исфантазираном историјом, лажно изграђеним осећајем сопственог нужног хегемонизма и шовинизмом. Овако пљуснуто директно у лице читаоца делује баш грубо и поражавајуће. Али, то је зато што истина јесте груба и поражавајућа, а њено занемаривање, лакирање, ублажавање… ни досад није донело ничега доброг. И нема разлога за очекивање да ће убудуће бити другачије.
Просечан човек, а таквих је већина свуда, више воли живот без трзавица, замерања, болних тема, макар и у сопственом мехуру нереалности – него суочавање са истином која је најчешће тешка за прихватити и нимало повољна за веровања и убеђења тог просечног човека. А управо у томе се човек разликује од животиње, која без обзира колико мањи мозак има, ипак не улети два пута у исту клопку.
Влажни српски сан о посебној вредности, историјским границама, изворној доминацији и натприродним правима није од јуче, али се тачно може одредити време његовог настанка. Настао је са настанком српске државе 1878, као одговор Петрограда западним силама које су Русији поквариле планове.
За оне који су прескакали часове у школи (а увек се изнова запрепастимо колико много таквих има): руски план за јутро после ратова 1875-1878. била је Велика Бугарска, знатно увећана Црна Гора, и Србијица, тек мало већа од Црне Горе. Да западне силе Берлинским конгресом нису поквариле (руски) Санстефански мир, Пирот, Врање и цела данашња Македонија били би Бугарска.
Углавном, Берлински конгрес је умногоме изменио ту мапу дирљиве руске љубави и управо је Запад Србији подарио границе које су јој после омогућиле освајање Косова и Македоније, па следствено и стварање прве Југославије. Доследна ономе што је историјски увек најбоље радила, Русија се брзо прилагодила, те је њен војни логор на Балкану уместо Бугарске постала Србија. Јефтино. Уз мало дизања ега, епова о братству, нежних православних тонова и брижљиво пласираних митова и измишљотина.
Да се разумемо, а и да би се избегла стигма: нису Србија и српски народ усамљени у разним фантазијама и нереалним виђењима себе, својих квалитета, права и граница. Само су, за разлику од већине, остали заковани у прошлости и митовима, уместо да су – што већина јесте урадила – историју оставили за пијана кафанска бусања, а реалност за свакодневицу и планове како да сутра буде још боље. У томе Србија има узор – Русију, такође нереалну у сагледавању историјске позиције, квалитета, своје моћи и права руског народа.
Историја као наука је неумољива. Она вели да Србија много дуже није постојала као држава, него што је постојала. То, наравно, не сме да буде никакав аргумент против Србије, као што неке друге чињенице не смеју да чине аргументацију „за“ чињење некакве неправде Србији. Али је зато увек згодно подсетити национал-шовинисте да су и други народи имали средњевековне државе и да се неко посебно право не може и не сме тражити из изабране идеалне временске позиције („све што смо икад држали је наше и све што сад држимо је наше“), јер онда неко други може да „подсети“ на другу крајност (када рецимо државе није ни било, па отуд нема ни права), већ је једина полазна тачка за свако захтевање и обавезу садашњост и реалност. И ту се ставља тачка на нека измаштана историјска права и посебан положај.
Враћамо се на наслов. Има ли, дакле, Србији спаса?
Стање, рекосмо, данас није ружичасто. Не у смислу државних граница, оне ће опстати, већ морално, цивилизацијски, биолошки. Јер данас чак и они који се месецима боре против однарођеног режима огрезлог у криминалу и корупцији, звуче попут идеолошких предака тог режима, заслужних за катастрофални распад СФР Југославије.
Дуже од седам месеци од почетка масовних протеста због трагедије коју карактеришу обрасци источњачких узора српске власти – на улицама је немогуће видети заставу ЕУ. Зато се слободно вију неки „недавачки“ барјаци које је креирала БИА за потребе безбедног национализма у правцу Косова, и заставе с руским свецем који је под „вагнеровцима“ постао симбол агресорског, геноцидног рата против суверене Украјине.
Док Европска унија све гласније критикује и осуђује српски режим, због корупције и садистичког насиља према демонстрантима, Русија то отворено подржава, а њен амбасадор у Београду чак јавно „црта“ смернице српским властима за насилно сузбијање протеста. Синхроно, представници студената и највећег дела опозиције, грађанских и интелектуалних организација и кружока, као гује отровнице скачу када ЕУ не испуни неко њихово, најчешће нереално очекивање, „доказујући“ тиме да „ЕУ нас не жели“. На руско губернадурство, међутим, уочљиво нико не реагује и тешко је рећи да је разлог изостанку осуда и дистанцирања само страх од неког чаја, дављења у празном базену или испадања кроз прозор.
У том смислу, Србија трпи последице једноиповековне отрованости, па ћете тако и од тешко пребијеног студента из болесничког кревета чути салве против „мрског Запада“. Иако су га пребили управо они који, врло основано се верује, раде по директним директивама „вољеног Истока“. Најзад, Москва и Београд су јавно обелоданили заједничку борбу против „обојених револуција“, а кад говоре о студентском и грађанском протесту у Србији, и једни и други га „крсте“ као обојену револуцију. Рекло би се – паметном довољно. У пракси: или није довољно – или нема паметних.
Овако гледано, могла би да се уведе нека психолошка категорија под називом „српски апсурд“. Српски апсурд је, рецимо, када онај који до пуштања крви бије студенте има на рукаву слику истог руског свеца, који је и на заставама пребијених студената. Или када за догађаје у Србији обе стране оптужују Запад: он је истовремено креирао „обојену револуцију“ и подржава Вучића због ископавања литијума. Ако неко примети да су то помало шизофрени ставови, у реду је. Јесу.
Стиче се утисак да су садашњем српском режиму одбројани дани. Он једноставно иде из грешке у грешку, лелуја као боксер у нокдауну, а пошто судија не прекида борбу, једино је питање да ли ће боксер на ногама остати још два-три месеца или годину.
Сада је права непознаница, у ствари, како ће доћи до смене режима, а не када. И да ли ће упражњене фотеље заузети трудбеници са платног списка Москве, који су сада у офанзиви, и који би били „рускији“ од садашњих властодржаца, или ће шансу добити људи који би Србију најзад и недвосмислено у спољнополитичком курсу окренули Западу и његовим вредностима, а на домаћем плану – самој себи и проблемима који кипе буквално из сваке сфере живота.
И када то будемо знали, знаћемо и одговор на питање из наслова: има ли Србији спаса?