(ТВ Е, 15. септембар 2025.)
Тенкови, који ових дана интензивно преоравају улице Новог Београда, у припремама за војну параду поводом недавно успостављеног „Дана српског јединства, слободе и националне заставе“, у ствари су идеална дефиниција система и заблуда у којима Србија живи заробљена деценијама.
Они су и страх, и поштовање. Како је коме намењено. Они су и срамота, и понос. Како за кога. Они су и слепо извршење без обзира на цену, али и бројни пратећи послови. За прве гроб или инвалидска колица, за оне друге поприлична зарада. Они су и српска несрећа, и несрећа у режији Срба.
Тенкови су, дакле, симбол онога од чега је све почело. Раних деведесетих, на њих је с београдских надвожњака бацано цвеће, када су кретали да руше туђи град ни по чему посебан, осим по нечијој идеји да треба да буде део североисточне границе свих Срба у једној држави; тенкови су, међутим, прошпартали и улицама тог истог Београда када је требало утерати страх у кости противницима режима који је проводио свесрпску политику – иако нису сви који су се тог дана тукли с полицијом Балканског касапина били против те политике, већ само против њене недовољно ефикасне реализације.
Сва је прилика да ће тенкови постати и симбол расплета српске скоро четиридеценијске агоније, иако је неизвесно колико је (још) дуг и чиме поплочан пут до њега, и без обзира што нико данас не може ни да претпостави у ком ће се правцу тај расплет кретати.
Сам тај чудни празник јединства, слободе и националне заставе, за који нико живи не зна кад је, док га пропагандна машинерија система не „подсети“ – од почетка нема мирољубиви карактер. Док Србима расељеним широм света он не значи ништа више осим коктела у амбасади за одабране, на Балкану представља јасно упозорење да крвави процес распада СФРЈ није готов, и да су разни Бадинтери, босански Дејтони и црногорски референдуми тек бесмислена слова на папиру запалом у гусенице великосрпског национализма и хегемонизма.
Већ у самој овако пласираној идеји „јединства“ има неједнакости. Док Србе диљем Европе, Америке или Аустралије упадљиво позивају да поштују државе у којима живе, тек стидљиво их „намештајући“ да приликом избора гласају за опцију за коју србијански режим верује да ће од ње имати више вајде, Србе у Босни и Херцеговини и у Црној Гори системски и систематски уче да то нису њихове државе, али да ће то постати када те државе или њихови делови „опет“ постану делом Србије. Оне Велике. Са све „свим Србима“ у њој.
„Слобода“ је тек посебна прича. Убацивањем те речи у назив празника индиректно се сугерише да негде слободе (за Србе) нема, а и тамо где је има, она је перманентно угрожена. Уопште, институт слободе у верзији великосрпског шовинизма и хегемонизма, тешко да одговара и дефиницији слободе и етимологији тог појма, а посебно не чињеницама. Овај се аутор – као пример – сећа неке девојке из Пљеваља, која је пре неколико година бесно вратила више од 50.000 еура докторантске стипендије, због (црногорске) „власти која затире српски народ и православље“. Није, међутим, објашњено – зашто је уопште прихватила толику стипендију од оних који би да је „затру“, и како то онај који „затире“ омогућава образовање и усавршавање онима које „затире“?
О националној застави довољно је рећи да је у Србији све више људи који будући пад режима везују с нужношћу да се промене и државни симболи. Посебно актуелна застава, компромитована најпре у ратовима деведесетих, па онда и оводеценијским моловањем и качењем и где јој јесте и – много чешће – где јој није место, за коју све више људи тражи да се промени и као државна врати застава из Сретењског устава – триколор налик француском, с обрнутим редоследом боја.
У међувремену, тенкови пркосно рију београдске улице, када већ ономад нису могли да оду даље од Вуковара – до Карлобага, Огулина, Карловца и Вировитице – и праведно казне незахвалне непоштоваоце вечите и библијске српске жртве и убеде све оне који су хтели да живе сами, да им је ипак боље као другоразредним грађанима велике српске државе.
Дим сагорелог горива и бука коју производе времешни гусеничари с цевима у бесмисленом кружном кретању центром највеће београдске општине (многи шаљиво коментаришу да су пошли да „ослобађају Косово“, али им се покварио десни мигавац, па врте у круг с левим окретом) сада, међутим, треба да увере све оне који су претходних скоро 11 месеци посумњали у снагу и способност режима – да је све под контролом. Можда и да додатно препадну побуњене грађане, који не одустају од протеста због корупције, чак и када је режим преузео последњу оружану формацију која му није била апсолутно лојална: Специјалну антитерористичку јединицу (САЈ). Коначно, свеже офарбана бајата совјетска возила, уз нешто новитета као чеда пословне, рудне и гасне љубави, служе да увере конзументе пропагандних средстава (јер у Србији медија скоро да више и нема) да се великосрпски пројекат наставља без обзира на спољнополитичке околности и све више оних који су схватили да он доноси само несрећу.
Наравно, далеко је то од идиличног националног романтизма. Баш као што су за тенковима деведесетих надирали јунаци који су домаће становништво ослобађали електричних уређаја и намештаја, сада ће за тенковима нагрнути вазда приправни, верни и давању процента научени „пословни људи“ режима, да поправе улице Београда, које су тенкови разровали. Нису их одавно реновирали, па, сасвим сигурно годину или две. А све се плаћа из буџета. Увећано, дабоме, за износ душевних болова ових који толико воле Београд да сада од њега праве Дубаи са Алиекспреса.
Приметиће неки наиван читалац да је и за време Тита било војних парада. Не улазећи у анализу Брозовог режима – о томе је доста речено, а и бесмислено је прежвакавати нешто што се завршило пре безмало пола века – само да скренемо пажњу на две „ситнице“. Тенкови на Брозовим парадама имали су одговарајуће гусенице с гуменим деловима, како би се спречило уништавање улица. Брозове параде нису уместо припадника Војске (војне полиције, на пример) обезбеђивале сумњиве њушке из редова разних приватних обезбеђења. Ако неко није сам закључио везано за ову другу „ситницу“ – то обезбеђње војске од сопствених грађана се такође плаћа из буџета, по ко зна коликој цени (чак и формалне, и намештене, јавне набавке с три понуђача у Србији су реткост), а сам читалац нека закључи колика је вероватноћа да део суме оде у џеп доброг човека који је посао „набацио“.
Чињеница да се парада, којом се обележава празник, одржава пет дана после празника, најбоље говори у прилог тврдње да је режиму потребна перманентна нестабилност, баш попут “Ћациленда” који се из Пионирског парка проширио и на булевар испред (некада Савезне) Скупштине, чинећи својеврсни „Забрањени град“ чак и за опозиционе посланике. Довољно је да силна војска само буде на улицама па да додатно забрине и депримира грађанство, већ измождено неизвесношћу, страхом, нестабилношћу, високим ценама, дивљањем припадника владајуће касте, немањем минимума заштите, лоше плаћеним пословима и још многим стварима због којих на стотине људи свакодневно заувек напуштају Србију, у досад незабележеном мирнодопском егзодусу.
Најзад, управо потези које власт вуче показују да у Србији нема и неће бити јединства, јер први Александар Вучић свакодневно дели грађане на „нас“ и „њих“; да нема слободе док год полиција или бандити у њеним уноформама скидају голе студенткиње, разваљују им коленом вилице или честим упадима руше аутономију Универзитета; да је застава у очима већине грађана само компромитована крпа иза чијег ношења или моловања долазе само нека штета или зло.
Тенкови су по свој прилици ту само тачка на дугу причу с тужним крајем, започету још крајем осамдесетих.
