(ТВ Е, 7. мај 2026.)
Постоји једна врста политичког оптимизма, која се у Србији јавља циклично, готово сезонски – као алергија. Увек уочи избора, или у тренуцима када се учини да је власт начета и склона паду, појави се идеја о “коначном окупљању”, о фронту који ће ствари преломити.
Ових дана, тај оптимизам се дели на два крака: један његов део дефинисан је синтагмом “студенти побеђују”; онај други, бројчано ипак незанемарљив, носи јасан европски префикс. Већински део оптимизма хране нервозне, насилне и често видљиво несувисле реакције власти. Онај мањински – коначно буђење Брисела и поруке да је Европа све мање спремна да плаћа и толерише љубависање Београда са Москвом.
Најава формирања проевропског блока (Покрет слободних грађана, Странка слободе и правде и Срце, уз дискретно помињање још неколико других актера) делује као вест која би, у некој уређенијој политичкој географији, имала посебну тежину. И овде је има, али из другачијих разлога: не зато што обећава победу, већ зато што најзад изводи на чистину и политичаре, и њихове бираче.
Са, макар невољно и на силу, формулисаним проевропским блоком, из руку режима избија се последњи адут кокетирања са ЕУ. Јер овај режим, једноставно, никада није био искрено проевропски – осим декларативно и европским парама мотивисано.
Тиме се и десне и русофилске странке – овде махом сведене на сателите власти – потискују на маргину, заједно са својим уцењивачким капацитетом.
Коначно, још недефинисана студентска листа гура се ка – по логици ствари природној, али до сада избегаваној – сарадњи са тим блоком.
У истом временском прозору стиже и дијагноза Марте Кос: “Србија је веома поларизована”. Та оцена је тачна, али касни. Не само зато што ово стање није од јуче, већ и зато што је поларизација овде дуго била потиснута, разводњена и маскирана лажним консензусом. После свега што се дешавало – од ратова, санкција, разарања и масовних трагедија – друштво је тек сада стигло до нечега што личи на поделу.
И то, не “пола–пола”, како сама реч сугерише, већ је однос у тој подели много непријатнији за признавање: три према један.
Та три дела нису нужно организована, нити су увек политички артикулисана, али деле довољно заједничких тачака: толеранцију према негирању злочина, склоност ка митологизацији прошлости, отворену или прикривену фасцинацију Москвом, дубоко неповерење према Западу (уз истовремену зависност од еура и долара), као и трајну потребу да се сопствени неуспех објасни глобалном завером против “малог, али пркосног” народа.
Она преостала четвртина – ако је уопште има у том обиму – представља једину стварну поларизацију. Не зато што је хомогена, већ зато што поставља границе: шта јесте, а шта није прихватљиво. И што све мање пристаје на компромисе који су се, у претходних 35 година, редовно продавали као “реалполитика”.
У том смислу, формирање проевропског фронта није питање тактике, већ елементарне политичке хигијене. Ако већ постоји друштвена подела, онда је боље да буде јасна него да се разлива у бесконачне нијансе „и–и” политике, у којој сви на крају говоре исто, само различитим тоном. И чији резултат, на концу, буде трагичан по српско друштво и будућност.
Проблем је, међутим, што се у Србији та јасноћа не доживљава као врлина, већ као сумњивост и основ за клевете. Проевропске странке се оптужују за “контролисану опозицију”, док се десни актери – иако идеолошки готово идентични власти – ретко када подвргавају истој сумњи. Напротив, њихово учешће у политичком животу, укључујући и изборе, третира се као природно стање ствари.
То говори више о бирачком телу него о самим странкама.
Јер, ако је највећи грех изаћи на изборе и покушати да се политика представи кроз институције, онда проблем није у “контроли”, већ у дубоком неразумевању шта политика уопште јесте.
Отуда и парадокс, који се последњих месеци све јасније оцртава. Део друштва који себе види као опозициони, заправо дели готово све кључне ставове са оним против чега се номинално бори. Разлика је често само у томе ко тренутно држи власт, и ко је још није добио.
Листа тих подударности није кратка – од односа према ратовима деведесетих, преко питања Косова, до перцепције Запада и Русије – и није последица тактичког прилагођавања, већ искреног уверења. То је, дакле, идеолошка константа, а не политичка маска.
У таквом амбијенту, питање избора престаје да буде техничко и постаје готово психолошко. Хоће ли их бити ускоро? Када о нечему одлучује личност попут Александра Вучића, свако предвиђање је незахвално. У овом моменту, ближи логици одговор би био – “вероватно не”. И то, не зато што за изборе не постоје формални разлози, већ зато што не постоје рационални мотиви онога ко о томе одлучује.
Зашто би власт сама себи скраћивала мандат у тренутку када више нема реалан притисак који би је на то натерао? Зашто би ризиковала процес који не може у потпуности да контролише? Зашто би покушавала да зада одлучујући ударац политичким противницима, када изгледа да и у сопственим редовима има опоненте – макар само на локалном нивоу и скривене?
Ово посебно треба гледати у контексту пројеката попут “Еxпо 2027”, који већ сада функционишу као својеврсни политичко-економски амортизер, простор у којем се време мери другачије, а одговорност разводњава.
У међувремену, друштвена енергија која је постојала пре годину и по дана очигледно слаби. Јер, идеја о “нестанку страха” лепо звучи, али емпирија је неумољива: умор је јачи од ентузијазма.
Протести без резултата троше учеснике, а стратегије које се своде на симболичке акције – шетње, пароле, повремене блокаде, налепнице – тешко могу да произведу политички ефекат који би променио однос снага.
Најављени протест на Славији биће први озбиљнији тест те енергије – да ли је неповратно исцрпљена или само привремено потиснута.
Студентски покрет, који је у једном тренутку деловао као потенцијални катализатор промена, данас се суочава са класичним проблемима: хетерогеношћу састава (дакле, политичких оријентација и жеља), недостатком јасне структуре, пропуштеним приликама, одсуством легитимног преговарачког лица и, можда најважније, амбивалентним односом према остатку опозиције. Одбијање сарадње или инсистирање да сви беспоговорно стану уз “студентску листу” може звучати принципијелно, али у пракси често производи супротан ефекат – фрагментацију која највише одговара ономе против кога је усмерена.
У том смислу, власт нема разлога за журбу. Напротив. Време ради за њу. Лето доноси расипање енергије, јесен враћа свакодневне бриге, зима затвара круг у коме се политика поново своди на преживљавање. У таквом циклусу, избори постају само још један датум, а не преломни догађај.
А када се једном и распишу, питање неће бити само ко ће победити, већ ко уопште нуди суштински другачију политику. Јер, није довољно бити против власти. То је тек почетна позиција.
Права линија раздвајања иде много дубље: између оних који су спремни да раскину са матрицом која је ову земљу не једном скупо коштала — и оних који би, уз минималне корекције, ту исту матрицу радо поновили.
Све остало је само варијација на исту тему — ону којом је Србија већ више пута разбијала главу о исти зид.