Први корак у разумевању нечега јесте сазнавање информације (на пример: сазнање информације да је у децембру 1990. Србија противправно упала у монетарни систем СФРЈ).
Други корак је вредносно (морално) постављање према сазнатим чињеницама (на пример: да ли је поменути упад „добар“, односно „како смо их зајебали, ништа нису ни слутили“, или је лош, јер је тиме дао додатног повода превареним републикама да напусте државну заједницу са преварантом, тј. Србијом).
Трећи корак је повезивање са сазнањима о стварима/догађајима, које/и су непосредно претходиле/и оном из прве тачке (рецимо, објава „економског рата“ Словенији крајем 1989.), као и спознаја свих директних околности (ефеката и последица) догађаја из прве тачке (нпр, обима штете која је причињена буџету СФРЈ односно другим републикама и покрајинама: 18 милијарди и 243 милиона тадашњих динара, или 2,6 милијарди немачких марака, или износ раван трећини савезног годишњег буџета, или 5% годишњег друштвеног производа СФРЈ).
Четврта тачка је класификовање тих сазнања и њихово постављање у контексту последица (нпр, или је „ако што смо им јебали матер, ми без тих пара не бисмо когли да преживимо“, или је „Србија је урадила нешто лоше, чиме је дефинитивно и коначно нарушила односе у заједничкој држави, директно изазвавши њен распад, јер нико нормалан неће да има заједничку касу са лоповом и преварантом“).
Пета тачка је логичко и морално постављање према последицама тог делања у ширем смислу, односно према догађајима који су следили као реакција и контрареакција.
Да не дужим (и до сад сте једва читали): осим познавања свих слова и могућности читања, минималног познавања технике ради доласка до информација, па способности да се сазнате чињенице доведу у логичку везу, нужан је и одређени морални капацитет како би се сазнања о чињеницама и њиховим последицама поставила на право место.
На концу, кад и сам то овако сагледам, можда ја одиста тражим и очекујем превише од овог народа?