(ТВ Е, 16. март 2026.)
Сећамо ли се Енвера Хоџе? Албанског диктатора, који је државу угурао у апсолутну изолацију, а албански народ у апсолутну беду?
Перманентно је мрзео декадентни, капиталистички Запад. Ни социјализам и Исток се, међутим, нису дуго држали као макар идеолошки пријатељи, јер је на крају, по њему, свако „скренуо“ с пута Маркса и Лењина, осим – Енвера и Албаније.
Најпре је „заратио“ са најближим комшијама: Тито и Југославија су се први уписали на листу непријатеља, који само чекају погодну прилику да заузму Албанију. У позадини је била Брозова идеја да се направи Балканска федерација, од Југославије, Бугарске, Албаније и Грчке. То се није свидело Москви, али ни Тирани, иако није макло даље од идеје. Упркос чињеници да је и сама ратом и обновом исцрпљена Југославија дотад обилато помагала свог социјалистичког садруга, највише храном и оружјем, Енвер Хоџа се прикључио резолуцији Информбироа.
То су једва дочекали Стаљин и СССР, који су у овом „братском разлазу“ видели прилику за додатни војни и политички притисак на Тита и Југославију. Од Албаније су направили свој „носач авиона“. Помоћ СССР Албанији обухватала је оружје, лекове и храну, али је већ од измирења Стаљиновог наследника Никите Хрушчова са Титом, љубав Енвера Хоџе према СССР почела да бледи.
На далеком Истоку, међутим, још је сијала јака звезда марксизма-лењинизма. Кина. Интерес Пекинга у Европи је био другачији од интереса СССР, но ипак је прилика да има свој „носач авиона“ на европском тлу била примамљива. У Албанију је почело да стиже кинеско оружје. Завршена је и велика ваздухопловна база према Југославији. Али, смрт Мао Цедунга окончала је и ту љубав. Нових више није било. Три деценије после краја Другог светског рата, Албанија је постала апсолутно изолована држава, са званичном мантром да је непријатељ свуда, и да свако једва чека да заузме део или целу територију државе. Народ је могао да буде гладан и бедан, али је било новца за војне базе и на десетине хиљада бункера.
Деценију ипо после смрти Енвера Хоџе, први пут сам посетио Албанију. Комби, који је једну новинарску делегацију возио од Божаја, преко Скадра до Тиране, с муком се пробијао закрченим друмом, упркос полицијској пратњи. На помало наивно питање водичу – зашто кроз низију није направљен прав и широк пут, уместо узаног, кривудавог и кроз насеља, добио сам искрен одговор: „Енвер Хоџа није хтео да направи аеродроме за агресора“. На том, и још неколико сличних примера, видео сам све размере параноје једног лидера и несреће једног народа.
Е, сад, због чега уопште ово историјско подсећање старијих и школска лекција млађим читаоцима? Због сличности са понашањем данашње Србије.
Данашње србијанско политичко руководство је идејни, а делом и биолошки, наставак гарнитуре која је најзаслужнија за крвави распад СФРЈ. Оно, додуше, декларативно води државу ка ЕУ, али се Запада гади подједнако као и режим Балканског касапина. И чини ми се да кроз тај филтер треба посматрати све поступке србијанске владајуће гарнитуре.
Формално, Србија има статус кандидата, отворено више од половине поглавља, и сваке године прилив стотина милиона еура из ИПА фондова. Фактички, међутим, већ више од десет година стоји у месту. Не мрда, ни према Бриселу, ни према НАТО-у, ни према реформама. Зашто? Зато што српским властима овакав статус савршено одговара. У ЕУ важе правила: независни судови, стварна борба против корупције, слободни медији, транспарентност јавних набавки… А у Србији? Правила се заобилазе, контроле нема, јавност је игнорисана, а глас протеста све чешће аутократски сузбијен.
Сличности са примером с почетка текста треба тражити и у чињеници да ововремена Србија има веома лоше односе са већином суседа, а да политичко руководство и септичке јаме које овде називају „медијима“ свакодневно јављају о некаквим „војним опасностима“ које прете из земаља региона. Београд се зато наоружава (37. држава у свету по увозу наоружања!). Да би се бранио, дабоме. Разлика је само у томе што није почела изградња бункера: можда се нико још није досетио, а можда су већ израчунали да уградња у тој изградњи није најисплативија.
Од распада Југославије, „руско“ и Русија су у Србији доминантна политичка, морална, војна, културна и свака друга мера. Делом искрено, делом наметнуто. Москва је то знала да искористи, тако да забашури сваку историјску штету коју су Србија и српски народ претрпели због често патолошке везаности за Русију, а да истовремено добије највише користи плаћајући најбезвреднијом валутом икад: изјавама љубави.
За макету ПВО система С-300 у доба НАТО бомбардовања и десетак дебело плаћених, ислужених али ремонтованих, авиона у претходној деценији, Русија је добила поузданог војног савезника; за бајке о „вету у Савету безбедности“ око Косова, а с друге стране читаву лепезу парарелигијских квазиправославних халуцинација и финансирање украшавања „највећег православног храма“ на Балкану (није више!), и верног политичког послушника.
И ко зна колико би то трајало и у ком правцу се развијало, да Русија није извршила агресију на Украјину. Србија једина у Европи није санкционисала Русију, али се између Србије и Русије (неки би рекли: срећом) налазе државе које јесу. Због четворогодишње тродневне „специјалне војне операције“, Русија је све слабија и све мање способна за спровођење досадашњег утицаја. Све и да их Москва има вишка, сложени руски оружни системи више не могу да дођу, и без обзира што Кремљ и даље Србију политички и економски држи као свој „носач авиона“ у Европи, отворио се простор за новог играча.
Додуше, Кинези, ако ћемо да будемо реални, нису уопште нов играч у Србији. Већ дуго они су присутни у сфери „културне дипломатије“, привредној сарадњи развијеној толико да у Источној Србији државни органи Србије немају шта да траже, те у инфраструктурним пројектима које карактеришу висока цена, флексибилни рокови, сумњив квалитет и никаква контрола (видети под: надстрешница новосадске железничке станице). Однедавно су нови само у сфери наоружања, где су неочекивано брзо постали произвођач скоро двотрећинског процента свега увезеног у Србију (СИПРИ, март 2026: 61 одсто оружја стигло из Кине у периоду 2021–2025) из иностранства. Безмало као у најбољим данима албанско-кинеске љубави.
То су, дакле, сличности. А где су разлике?
Србија није самоизолована, иако су све чешћи гласови неких домаћих „мислилаца“ који баш то прижељкују, а са неких западних страна стижу стидљиве идеје о нужној изолацији. Београд, у ствари, примењује својеврстан хеџинг. С једне стране, ту су кинеско оружје, кредити и привредна и инфраструктурна сарадња; са друге – руски гас и каква-таква политичка подршка; са треће, ту су европске предприступне паре и највећи део трговине са ЕУ – рачунајући немачке привредне пројекте и француске „Рафале“, „мистрале“, „Ербас хеликоптере“…
Када би постојала политичка епика, у овом би је случају чинила бајка о „вечном пријатељству“, „словенском братству“ и „европској будућности“. Није „или-или“. Ни „сви су против нас, затворимо се“. Већ „и-и-и“ – купујемо где је најбрже, најјефтиније и без услова. Мало онде, мало тамо. У тренутку је изгледало да су се све столице измакле, и да је политичка задњица Александра Вучића треснула о ледину, али… Колико све то заједно Србију кошта, а колико ће тек коштати, сасвим је други пар рукава.
Да чачнем још мало паралелу са Енвером Хоџом: да замислимо сценарио у коме ово стање потраје још десетак година. А то значи – евроинтеграције потпуно замрзнуте, Русија исцрпљена ратом и санкцијама, реално неспособна ни за шта сем за сплетке, а ЕУ изгубила стрпљење и спремност да даје паре без резултата. Шта остаје? Кина.
Односно, она иста дугорочна стратегија коју сам описао на почетку. Примамљива идеја о „носачу авиона“ на европском тлу, али кориснија и значајнија сфера политичког и привредног утицаја и могућност заобилажења евентуалних европских баријера.
И уместо друштва по европским стандардима, Србија има „стратешку неутралност“ с кинеским оружјем чији домет сигурно досеже Будимпешту, Загреб, Сарајево, Подгорицу, Тирану, Темишвар, Софију, Скопље, Солун… Можда и Беч, Братиславу, Љубљану, Букурешт?
То није Хоџина тотална изолација – нема 150.000 бункера, забране путовања и уласка странаца, или гашења Wи-Фи-ја. Али то јесте спора, прагматична, неко време и финансијски исплатива верзија Вучићевог, радикалског, дистанцирања од Запада. Хоџа је на крају завршио са економским колапсом и бедом. Србија још није тамо. Још има туристички раст, стране инвестиције, мобилне телефоне и интернет.
Али ако се овај тренд настави још деценију, пробудићемо се заиста у Србији Енвера Хоџе: тако близу ЕУ, а тако далеко. Без бункера, али са слабим институцијама, скоро неограниченом влашћу „вољеног друга“ и партије, медијима и интернетом под контролом, огромним дугом према кинеским кредиторима, омађијани моћима кинеског оружја и стандардно наоружани калимеровским наративом „сви су против нас, али… ако треба, јешћемо корење“.