(ТВ Е, 25. фебруар 2026.)
Политички тренутак у Србији и Црној Гори више се не може описивати техничким језиком “преговарачких поглавља” и “реформских динамика”. Обе државе формално теже чланству у Европској унији, једна му је наоко “на корак”, друга светлосним годинама далеко, али се суштински обе налазе у процесу дубоке политичке регресије – само са различитим спољнополитичким декором.
Србија данас функционише као хибридни режим са стабилним ауторитарним језгром и већ је на корак од диктатуре белоруског типа. Власт Александра Вучића и даље одржава илузију европског курса, док паралелно “чува” политичку, безбедносну и енергетску зависност од Русије. И те чињенице је, чини се – најзад, сада свестан и Брисел.
Наравно, тешко да ће, посебно после најновијих искустава, некога у европској администрацији заварати понуде Александра Вучића попут оне да Србија уђе у ЕУ без права вета. Није то озбиљна прича за Европу, самим тим што отвара много више проблема, него што их решава. То је само (још један) покушај србијанског председника да неког кога патолошки мрзи (независна Црна Гора) спречи да постигне некакав успех (улазак у ЕУ) пре Србије, чак и кад се Србија сама не труди превише да такав успех постигне. Сем, наравно, да задржи више него издашне европске предприступне фондове.
Одбијање да се уведу санкције Москви, континуирано оправдавање руске политике, као и чињеница да се руски амбасадор у Београду готово свакодневно оглашава о унутрашњим питањима Србије – од безбедности до енергетике – јасно показују да Москва у Србији није само спољни партнер, већ фактор унутрашњег одлучивања. Јавно мнење значајно моделира проруски кадар правилно распоређен и по потреби активиран у свим областима, лојални домаћи, као и руски “медији” који су у остатку Европе забрањени. У ту једначину треба додати и фактор Цркве Србије: она је у свакодневним, да кажемо – тактичким, стварима под “командом” Андрићевог венца, с којим је вежу исти интереси и циљеви, али је у оном стратешком смислу испостава, послушник и предрадник Цркве Русије. Која је, опет, у симбиози с Кремљом, тако да та чињеница затвара тај перверзни политичко-религијски круг.
Испред ове коалиције зла стоје две слабашне политичке баријере. Прва је – нејака, разједињена, годинама демонизована и физички угрожавана србијанска опозиција. Друга су студенти и неформални грађански зборови. После првог шока и несналажења пред силним народним протестом, србијански режим је успео да те две групације међусобно конфронтира.
Студентима је наметнуо свој сопствени наратив (десничарење, русофилију, “недаваштво” Косова и друге теме из асортимана), док саму опозицију одавно држи пацификованом и маргинализованом захваљујући креирању “пожељне опозиције” и медијском и бандитском спремношћу да уништи живот сваком ко дигне глас. То је опозицију дуго година наводило на погрешан колосек, да игра потпуно исту игру као власт, иако је у томе не може победити; тек недавно је један део опозиције коначно и храбро стао иза проевропске недвосмислене агенде, али, чини се, и даље недовољно енергично.
СТАБИЛНОСТ КАО АЛИБИ
С друге стране, Европска унија на све то реагује калкулантски, иако је вокабулар према србијанским властима у последње време знатно пооштрен. Тешко, ипак, одустаје од дуговремене политике опраштања Србији због њене геополитичке тежине и Косова. Усвајање спорних тужилачких закона, деградација изборног процеса, отворене увреде европским званичницима, манипулације око енергетских аранжмана (НИС), медијске неслободе – све то, и још које-шта, и даље за србијански режим не производи озбиљне политичке последице, које би га или обориле, или дефинитивно гурнуле “преко црте” у супротном смеру.
Брисел бира стабилност и контролу, чак и када то подразумева толерисање системског урушавања владавине права и свих европских вредности. Таква политика краткорочно одржава привид одрживости и уравнотежености, али дугорочно подрива кредибилитет европског пројекта. Јер ако се европске вредности релативизују зарад стабилности, онда се стабилност претвара у алиби за стагнацију.
У Црној Гори је ситуација формално другачија, али суштински једнако проблематична. Та држава је најдаље одмакла у преговорима са ЕУ, али реформски процес је данас спор, селективан и често подређен партијским интересима.
Утисак да ЕУ “гура” Црну Гору ка чланству по сваку цену произлази из стратешке потребе да политика проширења не доживи потпуни крах. За одржавање слике пожељности уједињене Европе, посебно у геополитичком моменту изазваном агресијом Русије на Украјину и заокретом у политици САД, потребна је макар једна “успешна прича”, а она је најлакше изводива са “земљицом” величине једног просечног европског града. Притом, стратешки корисном. У том контексту се често занемарују дубоке институционалне слабости, политичка трговина и недовршени обрачун са организованим криминалом. Ипак, није ни тај став Брисела без јаких унутрашњих отпора, нити је стрпљење безгранично. Штавише, недавно су се чуле прве горке опомене Црној Гори кроз став о “папирним реформама”.
Но, црногорски проблем има и додатну димензију – снажан и отворен политички утицај Србије и у њој владајуће великосрпске и руско-вазалне полтике. Тај утицај се у Црној Гори реализује преко политичког и медијског блока који негира посебност црногорског идентитета, језика и цркве, и који државност Црне Горе третира као привремени историјски инцидент, тумачећи Црну Гору као “српску државу”. Истовремено константно закукавање о некаквој “угрожености Срба” – што је наратив који је обележио и кланицу током распада СФР Југославије, и који се чује већ скоро 40 година у континуитету, а без икаквог основа – треба, ваљда, да створи утисак оправданости тих ставова и логике по којој су Срби изузети од моралне, прекршајне и кривичне одговорности.
Крхки међунационални склад, који је Црна Гора успела да створи и очува после почетног лутања и страшних грешака током првог дела растакања СФРЈ, сада је угрожен на дневном нивоу, кроз упорно наметање ставова, логике, иконографике и догматске религиозности. С пруженом руком тој неформалној, али упорној прекограничној агресији коју предводе преобучени србијански радикали – дакле, исти онај политички блок који носи на рукама већинску одговорност за распад Југославије и сву проливену крв – у Црној Гори стоје домаћи колаборационисти (“великосрпска иредента”) и хипнотисана, безидејна и нехрабра власт, смеша оних који не знају шта и како и оних чији комплекси и неизлечене фрустрације из младости спречавају било какву смислену и разумну реакцију.
АПАТИЈА И УДВОРИШТВО
Да не прети катастрофом, било би смешно до које су мере црногорски политички руководиоци на свим нивоима понизни пред Београдом. Ако смемо да додамо: и искомплексирани Београдом. Можда и нечиме уцењени или додатно “мотивисани”; најзад, за пример, још је политички активан – упркос штети коју је направио – политичар, чији је брат у исто време док је овај први био премијер, држао приватну клинику у Београду с партнерком тадашње србијанске премијерке.
У свему томе, индикативна је улога Српске православне цркве, поузданог савезника србијанске власти и у држању Србије покорном, и у угрожавању суверенитета и независности Црне Горе. Ова верска организација догматски не признаје постојање већинског народа на тлу државе у којој делује кроз две целе и делове још две епархије, и онима који се изјашњавају као православни Црногорци директно ускраћује основна верска права.
СПЦ је у Црној Гори, захваљујући типу људи који је био једнако залуђен и агресиван “комуниста” као данас “верник”, последњих година преузела улогу кључног политичког актера, нескривено прелазећи границу између духовне мисије и директног обликовања власти. Тај процес, опет, није био спонтан, већ је системски организован и подржаван из Београда, који политичку снагу манифестује и утицајем на већину црквених великодостојника.
Студентски бунт оголио је дубину друштвене кризе у Србији. Протести који су почели као реакција на корупцију, насиље и урушавање институција, међутим, временом су идеолошки померени удесно. Уместо јасне грађанске платформе, део покрета преузео је наративе националне угрожености и суверенистичког отпора Западу. То није случајно – то је резултат дугогодишњег медијског и образовног обликовања јавности у правцу анти-либералне парадигме. Што ће рећи – проблем у Србији је кудикамо дубљи и комплекснији од незадовољства избором политичког правца или чак чињенице да земљом влада организација која отворено копира принципе рада и деловања организоване криминалне групе.
У Црној Гори, иако је забележен један покушај, нема снажног студентског, сходно томе ни општеграђанског покрета. Разлози су вишеслојни: демографско пражњење, масовно исељавање младих, али и чињеница да су идентитетске поделе већ апсорбовале друштвену енергију. Људи су или политички инструментализовани кроз постојеће блокове и упорно потенциране националне границе, или потпуно деполитизовани. Уместо протеста, доминира апатија. Уместо принципа – удвориштво. Уместо јасног опредељења ка бољитку, способнијој држави и јачању људских права – доминира политичка травеститија и циркуска галама. То је, такође, показатељ дубоке друштвене кризе, само другачије усмерене и понекад замаскиране.
Па, да закључимо. Србија (и) данас формално балансира између Брисела и Москве, али политички комфор проналази у ауторитарним обрасцима, чиме фактички манифестује да је много ближа руском моделу него европском. Црна Гора балансира између европске перспективе и унутрашње борбе за очување сопствене државне и идентитетске посебности. У обе државе институције су слабије од политичких, верских и безбедносних центара моћи.
Кључно питање више није ко је формално ближи ЕУ, већ ко је спремнији да раскине са праксама које Европу своде на декларацију. Без јасног раздвајања државе и Цркве, без одрицања од иредентистичких пројекција и без доследног европског притиска на ауторитарне девијације – и Србија и Црна Гора остаће у међупростору, суштински заробљене између сопствених митова и туђих геополитичких интереса, чак и ако бар једна од те две државе формално постане део европске заједнице.