Просечан Србин зна много више од било ког просечног Земљанина: она знања која није стекао кроз мајчино млеко, научио је још у основној школи. Добро, не рачунам непотребне ствари, јер да писменост, култура, уметност… нешто вреде, не би се антички Грци онолико педерисали.
Просечан Србин је тако, што кроз мајчино млеко, што кроз основну школу, научио да боље од било ког другог води државу, да буде бољи директор било које фирме од било ког другог двоношца, боље се разуме у светску политику и привреду од било кога другога, бољи је селектор или тренер у било ком спорту (сем оних америчких глупости недостојних човека), чак би одиграо онај ритерн боље и од Нолета, јебем га врљавог.
Просечан Србин зна шта је Арчибалд Рајс написао о Србима, иако то никад није прочитао; а и што да прочита, када боље од тог швајцарског докторчића зна какви су Срби и да ли им ишта фали. А не фали им ништа. Просечан Србин, међутим, не воли шта Небојша Вучинић напише о Србима и њиховим манама, јер Н.В. не зна ништа, а просечан Србин зна све, а Срби уосталом немају мане, па стога Н.В. треба да буде протеран, негде где му је боље, кад толико не воли Србију и мрзи Србе, мајке му га оне… српске, јебига.
Просечан Србин, дакле, све зна и све може да научи (још у осмољетки), само никако да научи за шта служе она два дугмета за позивање лифта, са стрелицама нагоре и надоле. Биће да је то нека ванземаљска завера (нисам просечан Србин да све знам, само нагађам!), деци се кроз ухо, левком директ у мозак сипа сазнање да ће лифт брже доћи ако се упорно притискају оба дугмета, без обзира на смер у коме желе да иду; и да постоји опасност да се лифт не заустави на позив, ако се после првог притиска не настави притискање оба дугмета сваких неколико секунди, у ритму ситног веза.