Практично целу српску историју и историјске личности обележавају контроверзе засноване на осудама у једном, и рехабилитацијама у другом времену.
Изузев оних личности, које су одавно из историје прешле у мит (махом због недостатка историјске грађе) – и које се посматрају емотивно и идеализују, малте не су сви значајнији Срби прошли тај процес. Ређе формално, чешће неформално, од обожавања до осуде и обрнуто, све иде у круг као какав историјски и политички перпетуум мобиле.
Само неколико примера.
Карађорђе. Силеџија преке нарави, који је ликвидирао и оца (сумњао да ће издати) и брата (оптужба за обљубу). Слављен, оспораван, ликвидиран, „осуђен“, враћен, слављен, „рехабилитован“.
Милош. Препреденко који не преза чак ни да Турцима изручи стотине српских глава (Хаџи Проданова буна), да убије кума, да вага око устанка толико да му мач устаника виси над главом. Ипак, слављен, оспорен, „осуђен“, враћен, слављен, „рехабилитован“.
Краљ Александар. Пашић. Кнез Павле. Тито.
Маса ситнијих политичара у 20. веку.
Свој ред до пуног круга још чекају Ђинђић и Милошевић, лидери босанских и крајишких Срба, Шешељ је надомак тога, Вучић и Николић већ су успели, али не без гаранције да се судбина неће окренути на горе.