Тридесет година касније, Срби и даље правно разматрају да ли је уопште био геноцид.

Неоптерећени непознавањем чињеница, неометани немањем правног образовања, лако заведени причама и склони прављењу паралела где им место није, реагују инстиктивно, као звер у замци. Само што је та звер паметнија: вук, рецимо, одгризе сам себи шапу и настави даље. Срби се, уместо тога, већ 30 година батргају, а шиљци замке се све дубље забадају и парају и месо и кости.

Био је геноцид. Пресудио је 2007. међународни суд правде, чију је надлежност прихватила Србија. Пресудио је и међународни суд за бившу Југославију, у појединачним случајевима извршилаца геноцида. И ни у једној од тих пресуда српски народ није означен као геноцидан. Да преведем: народ није крив. Постоји, дабоме, морална одговорност, о њој ћемо нешто касније, али она није тема кривичног поступка.

Шта значи „пресудио суд“? Значи да нико није крив док се правоснажном пресудом на основу закона не утврди његова кривица.

Дакле, ви украдете, ухвате вас, имате браниоца, на првостепеном суду вас осуде, ви се жалите, дођете на другостепени, потврде пресуду, искористите дакле сва правна средства и на крају завршите у затвору. Јер сте лопов.

Нисте лопов зато што сте Србин, већ зато што сте украли. И није суд антисрпски ако вас због крађе осуди на затвор.

Тако и у случају геноцида.

Ах, да. Ви, велики зналци права, упућени у све доказе и изјаве сведока, знате да се у Сребреници није десио геноцид, већ „страшни злочин“.

У ком закону и које је кривично дело „страшан злочин“? Нема. Да ли је сад мало јасније, или ипак морам да цртам? Нема дела у закону, нема ни злочина (поново прочитати четврти пасус).

Коме је у интересу да нема злочина? Ономе ко је злочин извршио, планирао, организовао, осмислио, сакривао… Коме је у интересу да цео народ сноси последице извршења злочина? Ономе ко је злочин извршио, планирао, организовао, осмислио, сакривао… Да ли је сад јасније, или морам да цртам?

Да ли би злочин геноцида у Сребреници био мање злочин да је, рецимо, правно квалификован као ратни злочин? Ратни злочин је, на пример, оно шта се безмало четири године радило Сарајеву. Или оно скупљање и после убијање људи „погрешног“ имена, из станице Штрпце. Да ли бисте били спокојнији и срећнији уз свест да су хиљаде недужних људи побијене ето тако, из пуког беса снајпериста или артиљераца, а не зато што је постојао план за уништење целе етничке групе? Да ли бисте осећали моралну чистоту, да ли бисте пред вашим богом били мирнији?

Али, ништа од тога. Сарајево и Штрпце су остали ратни злочини, Сребреница је остала геноцид. Који су, у ваше име и за ваш рачун, сакривајући се дакле иза вас, вашег народа, ваше државе, ваше вере – извршили појединци, именом и презименом. Утврдио суд, у правоснажно окончаном поступку.

 

ПРОЧИТАЈТЕ И: ГЕНОЦИД, И КАКО ГА (СЕ) РЕШИТИ

Онима који су криви (то су они који су извршили планирали, организовали, осмислили, сакривали… али и они који данас правдају и негирају, и радо би поновили дајбоже прилике и Руса на Дунаву) одговара да сте сви криви: зато и кмече о некаквом „геноцидном народу“ и о каквим „антисрпским пресудама“. Та дисперзована кривица је онда мања по глави кривога. Онда могу да пишу књиге и држе предавања, јер су заогрнути плаштом борбе за српство.

Борба за српство је систематско убијање других људи? Не бих рекао, а ви како год хоћете.

И други су убијали Србе? Јесу, на жалост. Страдало је и превише недужних Срба. Али то није утврђено као геноцид. Зашто? Или је ваша држава (не Србија као ентитет, дабоме, већ њени политички представници) пропустила прилику да докаже геноцид у ратовима деведесетих, или – замислите – можда геноцида над Србима није било? То не значи да није било „страшних злочина“, како бисте ви рекли, односно ратних злочина и злочина против човечности и међународног права. И то не негира страдање Срба у ратовима деведесетих, нити поништава бол српских мајки. Али и не оправдава геноцид.

Шта је поента данас? Срби као народ морају да се суоче са геноцидом као делом које су неки појединци извршили у њихово име и за њихов рачун. То је онај морални аспект, са почетка. Да се јасно дистанцирају, и себи и другима покажу да иза тог концепта не стоје. И то не због Бошњака страдалих у Сребреници. Њиховим мајкама и другим сродницима неће бити нимало лакше. Нико им изгубљену децу и срдонике не може вратити.

 

ПРОЧИТАЈТЕ И: ОПТУЖНИЦА

 

Срби са Сребреницом морају да се суоче због себе. Сопствене будућности. Сопствених вредносних ставова. Спречавања могућности да се иста оправдања и објашњења за Сребреницу примењују на њих саме, или на њихову децу, да неке избезумљене звери – омеђене знатно мањим могућностима да наносе зло – своју праву природу не би показале над својим сународницима. Свест о злочину и искрено покајање значи пре свега здравију будућност за српску децу.

И да завршим зверима. Срби, баш као они вукови с почетка – треба да одгризу ту шапу у замци, и да наставе даље. Боље једна ћопава нога, а глава на раменима, него лагана и болна смрт целог тела у клопци.

А ви, добри моји, како хоћете.

Само ми не петљајте Јасеновац у ово, јер је Јасеновац сасвим посебна прича, о којој сам писао у другим текстовима, и никако тај злочин не може да правда сребренички.