ТРИ ЦРНОГОРСКА ОСВАЈАЊА БОКЕ

 

Дуго је Црна Гора покушавала да Боку Которску и друге делове приморја припоји матици, са којом су били једно још у 11. веку, као Дукљанско краљевство. Чак у три наврата крајем 18. и с почетка 19. века Црногорци су заузимали приморје, и сва три пута, или војно надјачани, или под притиском „међународне заједнице“, која је Боку „наменила“ Аустрији, морали су да се повуку.

Владика Петар као ратник на француском цртежу

Сва три освајања Боке и приморја, збила су се за вакта владике Петра Првог (потоњег Светог Петра Цетињског).

Први пут, 1797. године, после пропасти Млетачке Републике, покушао је Владика да припоји Боку и црногорско приобаље око Будве, и тако оствари безмало двовековне тежње Црногораца и Бокеља. У једном моменту завладала је анархија на том делу обале. Црногорске трупе су, после успешних битака против Турака (код Мартинића и на Крусима) претходне године, те 1797. заиста ослободиле Будву, али су се убрзо, под притиском „великих сила“, морале да се повуку.

Члан руског Тајног комитета, Адам Чарторијски, направио је Програм, по коме је Црној Гори требало обавезно да се прикључи и Бока Которска, како би се од црногорске државе створило политичко, војно, дипломатско и стратешко упориште, од битног значаја за пуну афирмацију руске источне политике. Крајем 1804. изгледало је да ће се препоруке Чарторијског узети у озбиљно разматрање, поготово од тренутка када је петроградска влада донела одлуку да у Црној Гори отвори конзулат – у Котору!

 

Интересантан пример отоманско-француске војне сарадње је битка на Крусима. Тог 3. октобра 1796. године, 30.000 османских војника под вођством Махмуд-паше Бушатлије и седам француских официра, победило је 6.000 црногорских војника. Сам Махмуд-паша Бушатлија је погинуо у боју, а глава му је, као симбол црногорске победе, за освету одсечена и донета у Цетињски манастир који је овај Турчин спалио деценију раније. Црна Гора је проширена територијом Бјелопавлића и Пипера и сасвим се одвојила од османске власти.

 

tvrdjava-sveti-ivan-u-kotoru-4

Тврђава Свети Иван, део бедема Котора

И заиста, 1806. Црна Гора је на захтев Русије, ушла у сукоб са Француском, а црногорске трупе су, на позив Бокеља, по други пут ушле у Боку которску, како би је заштитиле од трупа Наполеона Бонапарте, које су намеравале да је заузму. Војска Владике Петра I, ојачана руским одредима и са руском флотом под вођством адмирала Сењавина, заузела је већи део Боке и још неколико градова у приморју,  а опколили су Французе у Дубровнику и Цавтату. У неким изворима нашао сам да су том приликом заузети и Корчула и Вис! Рат, међутим, није ишао добро по Русе. Руски цар, Александар I, покушао је да убеди владику Петра да преда Боку Аустријском царству, али Владика није пристао, већ је наредио да се црногорске снаге учврсте у Херцег-Новом.  Нови француски командант, маршал Мармон, и владика Петар I су се лично сусрели ради преговора. Овај дијалог био је врло жустар. Мармон се између осталог пожалио Петру I да Црногорци секу главе његовим војницима, што је по њему био варварски чин. Петар I му је на то одговорио да су и Французи јавно одсекли главе свом краљу Лују XVI и краљици Марији Антоанети. Упркос што су и Бокељи масовно стали под оружје, Црногорци су на крају претрпели пораз, јер се руска флота, због неповољног стања у Јонском мору, повукла, а Турци, тада савезници Наполеона, нападали од Никшића. По уговору у Тилзиту из 1807. године завршени су сукоби између Француског и Руског царства, а Бока Которска је предата Француској.

Током црногорско-француских оружаних сукоба Наполеон се интересовао за Владику Петра и Црногорце.  Он је 28. јануара 1808. године, изненађен вестима о тешким борбама са црногорским трупама, писао француском гувернеру Далмације:

Држите агента уз црногорског владику и настојте да придобијете тог човека.

Опет је Наполеон 9. фебруара 1908. истим поводом писао свом команданту:

Како то да и никада не пишете о Црногорцима? Не треба бити крут; треба међу њих убацити агенте ради придобијања првака те земље.

 

Француски маршал Мармон, говорећи о владици Петру, свом ратном противнику, изјавио је:

Човек јаког духа и врло чврстог карактера… Тај владика, тај величанствени човек изузетног духа, имао је у свом опхођењу пуно племенитости и достојанства. Његова стварна и законита власт у овој земљи није значила много, али његов утицај је био без граница.“

 

crnogorac-akvarel-viala-de-somijera

„Црногорац“, акварел Виала де Сомијера

У време Првог српског устанка, Петар Први је одржавао блиске везе са Карађорђем, и са њим склопио савез за ослобођење од Турака. А осим на Турке, Црногорци су морали и на њихове тадашње савезнике, Французе. По трећи пут, у октобру 1813. су црногорске трупе уништиле француске одреде у Боки Которској, изузев утврђења у Котору, који је бранио француски генерал Готје. Котор су с копна опсели Црногорци и Бокељи, а с мора Британци. Петар Први је ослободио Пераст, Рисан, Тиват, Будву, Херцег Нови…над којима се завиорио црногорски Алај-барјак. Комбиновани црногорско-бокељски одреди стигли су подно Дубровника, у којем су се Французи утврдили. У децембру 1813. предала се и француска посада у Котору.

Уједињење Црне Горе и Боке проглашено је 29. октобра 1813. године у Доброти, код Котора. Декларацију о уједињењу потписали су, с једне стране, црногорски Владика и гувернадур Вуколај Радоњић, а с друге група најугледнијих грађана и челника свих бокешких и приморских општина. Одлуком Скупштине 1. новембра 1813. године формирано је Покрајинско веће Црне Горе и Боке Которске, када су уједињене покрајине стављене под заштиту трију савезничких држава – Русије, Аустрије и Велике Британије. Основана је Централна комисија (привремена влада) од 9 Бокеља и 9 Црногораца, надлежна у финансијама, судству, полицији и  другим пословима управљања. На челу Централне комисије био је Петар I Петровић Његош, а потпредседник је био Алвиз Јосипов Висковић. Покрајинско веће имало је председника, потпредседника, 30 представника Бокеља и 9 представника Црне Горе.

Кућа Васа Лукина Ивановића, у којој је извршено уједињење Црне Горе и Боке Которске

Кућа Васа Лукина Ивановића, у којој су уједињене Црна Гора и Бока Которска

У документу о уједињењу записано је, између осталог, да се „Црна Гора и Бока једна другој заклињу господом Богом на вјерност и да ће увијек остати сједињене у сваком случају и догађају”.

Четвртог јануара 1814. године Петар Први, гувернадур Радоњић и шест представника Бокеља пишу аустријском генералу Милутиновићу, да су се Црна Гора и Бока ујединиле и заклеле на прихватање исте историјске судбине.

Но, на Бечком конгресу 1814. – 1815. одлучено је да Бока припадне Аустрији. Далмација и Бока, у ствари, били су „цена“ да се Аустрија прикључи „шестој коалицији“ против Наполеона. Узалуд жеља Црне Горе и грађана Боке и приморја. Ни „савезничка“ Русија није била сагласна да бококоторски залив остане у саставу црногорске државе. Чак је припретила Црногорцима војном одмаздом, у случају да организују оружану одбрану Боке которске, а укинута је и финансијска помоћ Црној Гори. После овог разочарења, Црну Гору су задесила тешка времена. Хиљаде Црногораца је умрло од глади, а стотине емигрирало у Кнежевину Србију и Царевину Русију.

Црна Гора и Бока су, тако, на коначно уједињење морале да сачекају још безмало век ипо. Тек Црногорска антифашистичка скупштина народног ослобођења, средином јула 1944, после одлуке бокељских представника, донела је одлуку о уласку Боке у састав Црне Горе.

 

Пуковник француске војске, Виала де Сомијер, командант граничног сектора према Црној Гори у време француске окупације Боке Которске, који је пешке путовао Црном Гором и 1810. године написао књигу „Историјски и политички пут у Црну Гору„, пише:

Пошто сте раздражили ви сами овај народ насилним и џелатским поступцима ви га оптужујете за дивљаштво. Кад овај народ не дозвољава да га ваши војници кољу, кад се одупре крађи и пљачки ваших (…) агената, онда је то дивљи народ!Шта је код овога народа необично? Кад су угрозили његов опстанак, он се ставио на опрезност. Кад су га напали  он се бранио. У томе нема ничега необичног. Напротив, сасвим је у складу са разумом! А шта раде други народи у оваквим случајевима? Шта смо ми сами радили? Шта бисмо и убудуће радили? (…) Боље би било да се дивимо,  да на сваком месту развијамо племенита осећања за одбрану своје независности. Не осуђујмо него напротив подржавајмо херојску оданост Црногораца борби против непријатеља слободе„.


Фото: Wikipedia, Arhiv CG, courtecy Miloš Milonjić

SaveSave

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Facebook Comments
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *