(ТВ Е, 10. фебруар 2026.)
У Србији су и ове године десничари обележили дан када је Милан Недић учио да лети. Председник колаборационистичке владе Србије под немачком окупацијом извршио је самоубиство 4. фебруара 1946. године, скоком кроз прозор истражног затвора у Београду, где је од почетка те године чекао суђење.
И ове године су пред десничаре стали србијански антифашисти. Између њих је стала полиција. Већина грађана Београда, међутим, као и већина становника Србије, и даље се налази у дуготрајном зимском сну који им помаже да преспавају – или се тек реда ради мало огласе на друштвеним мрежама – све оно ружно шта им се дешава, верујући да о томе може да „мисли сутра“, баш као Скарлет О’Хара у „Прохујало с вихором“.
Додуше, с обзиром да све ружно шта се дешава Србији, људима који у њој живе, али и државама у којима Србија има јак утицај, траје већ 38 година, то „сутра“ када је требало мислити је одавно дошло и прошло. Тренутне политичке прилике у Србији и у вези с њом сада више личе на „прохујало с вихором“.
Одавно осакаћена за основно морално разликовање добра и зла, гласна националистичка, десничарска и иронијом судбине и тешког незнања – русофилска – групација, не престаје са слављењем човека о чијем су „раду“ током окупације најбоље доказе оставили његови шефови, педантни Немци. Скоро патолошка потреба за глорификацијом колаборанта чија је кривица белодана, није устукнула ни пред чињеницама да је био симпатизер Трећег рајха и Хитлера, да га је краљевска влада оптужила да је одговоран за распад фронта у Априлском рату, да је кроз логоре у Србији прошло много више Срба него Јевреја и Рома – а од ових потоњих је Србија била темељно очишћена већ средином 1942. и већином су послати или одмах у смрт или у логоре по Немачкој. Чак и „заслуга“ којом га ките – да је спасавао Србе из НДХ – није тачна: исељавање су организовали Немци, јер су због монструозних усташких злочина Срби масовно одлазили у партизане.
Углавном, осим уличних десничара и неонациста, као и групица србијанских „историчара“, који толико слободно фабрикују историју Србије, да наспрам њихових – Толкинова дела изгледају наивно, Недића глорификују и неки интелектуалци десне оријентације. Међу њима чак и они који незванично фигурирају као високорангирани на будућој студентској изборној листи (коју би чиниле нестраначке личности и стручњаци у различитим областима), иако још нема ни избора ни студентске листе.
Све чешће се стиче утисак да је једини државни орган у Србији који беспрекорно ради – БИА. УДБА, Служба државне безбедности, или једноставно Служба, како вам воља. Али, не ради оно шта би човек помислио, по законском опису њенога посла. Нема ту много заштите од спољних утицаја, спречавања деловања страних агентура (Београд је данас као Казабланка некада), сазнавања тајни које би помогле бољем политичком или безбедоносном постављању Србије. Не. Главни посао је смишљање псина, сплетки и афера, прислушкивање политичких противника, те производња квазиисторијских и пара-верских садржаја, све згодно за држати народ у заблудама и лако њиме менипулисати.
Тешко је, наравно, без доказа (а ту је доказе најтеже наћи) рећи да се Служба умешала и у актуелни студентски протест. Али, и то је једна од могућности, судећи по трансформацији протеста, што је видљиво и простим упоређивањем замаха, заноса, енергије и оптимизма с почетка 2025. и с почетка ове године. Па и броја људи.
Док је, у време првих протеста, доминирало грађанско, чак левичарско расположење, сада примат односи национално и десничарско. Док се уј првој половини 2025. слушало „Востани, Сербие“ и вила застава по Сретењском уставу, као симбол никад досањане буржоаске Србије из 1835, сада се најчешће слушају закукавања о Косову, истичу религијски симболи и заставе Недићеве Србије, а скупови се одржавају на верске празнике.
Најзад, као својеврсна „елита поствучићевске Србије“, по систему спремљеног ражња док је зец још у шуми, промовишу се људи чији се многи ставови не разликују битније од ставова Вучићеве организације, док неки улазе и у најгори историјски ревизионизам. Ако се сетимо главне мотивације у време смењивања Милошевића – да су за то потребни сви, па чак и они који су против Балканског касапина само зато што није био успешан у свом геноцидном науму – онда је сасвим јасно што грађанска Србија данас зазире од решења у коме су десничари, националисти, русофили и религиозни фанатици виђени за нове вође Србије, а људи грађанске и проевропске оријентације за украс.
Некако се у тој скупини, као „први међу једнакима“, нашао професор Филолошког факултета Мило Ломпар. Избио је у први план после говора на видовданском протесту, који су студенти организовали на београдској Славији 28. јуна. И као да баш од тог скупа није почело видљиво опадање енергије и ентузијазма, као да се многи проевропски грађани нису дистанцирали управо после Ломпаревог говора, чак и они малобројни медији који нису под Вучићевом контролом почели су да дају значајан простор човеку који је отворено за Недића тврдио да „није био квислинг“, да је желео „спас српског народа“, био „само колаборациониста“, „трагична личност“, и „без идеолошке блискости с окупатором“.
Ломпар, иначе, заступа идеју „одбране права српског народа“ у свим околним земљама, кроз „српски интегрализам“. Учествовао је и на промоцији збирке песама осуђеног ратног злочинца Радована Караџића (том приликом му је и упућена честитка за 80. рођендан, са Ломпаревим потписом између осталих), а био је ватрени заговорник рехабилитације Драгољуба Михаиловића. Основао је и удружење „Српски глас“, названо по удружењу Драгише Васића, идеолога четничког покрета.
Тешко је рећи да ли су Ломпар, националисти, и десница уопште, коначно превагнули унутар прилично хетерогеног студентског покрета. Оно шта је чињеница је да су левичарске организације, које су дефакто започеле протест, врло брзо маргинализоване, њихови чланови затварани и судски гоњени, а и сад се води процес против 12 људи од којих се половина већ скоро годину дана налази ван земље. Насупрот томе, данас се организатори скупа слављења успомене на Недића – хвале да су подржаваоци студената.
Свакако је интересантно то Ломпарево позиционирање, иако никад није примећен неки његов ангажман унутар студентског покрета. Није стајао пред батинашима, није се супротстављао кордонима, није привођен, против њега нема кривичних или прекршајних пријава. За разлику од, рецимо, професора Радивоја Јововића (вероватно политички притвореник са најдужим стажом од обнове независне Србије 2006.), такође затваране професорке Марије Васић, бившег декана ФДУ Милоша Павловића, или ректора БУ Владана Ђокића – који су, упркос очигледном личном жртвовању, те врло отвореној борби за утврђивање истине поводом пада надстрешнице, за ослобађање ухапшених студената, за спречавање нарушавања аутономије Универзитета… остали у сенци салонског мислиоца из дубоке, националистичке, позадине.
Има ту, сасвим јасно, и кривице друге стране, која је олако претпоставила да је нужан широк фронт свих грађана у борби попут озбиљно корумпираног и тешко криминализованог режима, а да ће раздвајање нужно доћи после изборне победе. Испоставило се – рећи ћемо: као и обично – да десничари и националисти уопште не гаје тај сентимент нужног примирја зарад вишег циља. А и зашто би, најзад, кад и десници и националистима управо одговара друштво какво су створили новорадикали Александра Вучића. Не одговара им што он није довољно десно и одговарајуће учинковит.
Целу ту ситуацију савршено је описао писац и активиста Дејан Атанацковић:
„Вероватно ће се, једном, као највећа грешка грађанске, секуларне и европске Србије, испоставити управо то упорно гајење илузије да су националисти могући савезници у борби против национализма. Вероватно ће се, једном, као највећа заблуда грађанске, секуларне и европске Србије издвојити баш та заблуда да је суочавање са национализмом и ратном прошлошћу деведесетих суочавање с нечим што представља прошлост, а не најопипљивију садашњост српског друштва. Вероватно ће, једном, као највећа самообмана грађанске, секуларне и европске Србије испливати она да је толерисањем национализма, уопште било могуће изборити се за било какву промену, па и за сопствено преживљавање.
Вероватно је и да ће се једном, као највећа стратешка грешка и наивно лукавство грађанске, секуларне и европске Србије испоставити и она претпоставка да се национализам, једном пуштен у редове борбе за другачије друштво, може накнадно одбацити, можда чак и обрлатити, превеслати, изманипулисати, тако да сутра остане тек једна маргинална појава. Коначно, вероватно је да ће се, ако се ико оваквим или сличним исказима уопште буде бавио, једном доћи до закључка да је грађанска, секуларна и европска Србија напросто одувек имала озбиљних проблема са памћењем“.