Обећао сам, и морам да се позабавим трима књигама домаћих аутора, којима је основна потка – бурна српска историја у 19. и с почетка 20. века. Признајем, волим књиге с таквом тематиком, али сам, опет, посебно обазрив, јер је ту само ствар вештине и знања аутора колико ће успети да побегне од сувопарне историје и да напише штиво које се чита с лакоћом. Рецимо да сам у овом избору био подељене среће, али да тас задовољства ипак нагиње на позитивну страну.
Књиге којима сам се бавио су, испоставило се, три „Лагунина“ издања: „Ноћ архангела“ (Влада Арсић, 2016.), „Ветрови зла“ (Бранислав Јанковић, 2015.) и „Аписов апостол“ (Славиша Павловић, 2016.).
НОЋ АРХАНГЕЛА
Да почнем с мојим апсолутним фаворитом у овом трилингу, књигом Владе Арсића. Човек се специјализовао за историјске теме, и то оне о којима се не прича, или се веома мало прича, па их онда лепо надогради и у тај историјски оквир, чврсто га се држећи и истраживши небројено чињеница, које су већини непознате, смести драмске ликове своје уметничке, али сасвим повезане приповести. У све то, вешто је уплетена енигма. Тако је било са „Бродоломом„, исто је радио у „Кад звона занеме„, опробани рецепт је применио и у „Ноћи архангела„.
Радња овог романа „врти“ се у распону од два века: почетак је у јулу 1968, када је експлозија терористичке бомбе у београдском биоскопу „20. октобар“ показује да је социјалистичка Југославија итекако рањива. Из тог, веома стварног и веома болног догађаја, Влада Арсић извлачи причу са неколико јунака, чије ће нас животне судбине вратити у не тако давну, али довољно далеку прошлост: Србију Карађорђа и Милоша, кумоубиство и тешко проклетство које оно носи, и наручиоцима, и извршиоцима, и осветницима. И Србији, рекло би се, иако ће аутор искусно тај закључак препустити читаоцу.
Ово је роман који ће нас оставити дубоко замишљене. Схватићемо да већина догађаја у садашњости има дубоке корене у прошлости. Питко испричана прича довешће нас до размишљања о проклетству, судбинском намирењу, давним дуговима, небеској правди… Али ће нам открити и прегршт непознатих историјских детаља. Да ли сте, рецимо, знали да је црногорски краљ (књаз тада) Никола Први Петровић, покушао да измири две породице, и обнови њихово кумство, предлажући да кум његовој кћери Љубици – Зорки и кнезу, потоњем краљу, Петру Карађорђевићу, буде нико други до српски краљ Милан Обреновић? Ја нисам, признајем.
Оптерећене тешким бременом кумоубиства – Карађорђевићи као жртве жељне освете и у бојазни од нове издаје, Обреновићи као злочинци жељни опроштаја и у страху од казне – обе породице су то обнављање кумства одбиле. Ко зна како би српска будућност изгледала да је до тог великог измирења у режији – потоња историја је показала: жртве Карађорђевића – Николе Петровића, дошло. Можемо само да нагађамо. Али ова, и прегршт других историјских и логичких коцкица, које Арсић педантно, зналачки слаже водећи читаоца до кулминације драме, показује сву суптилност, бременитост, па и тешку несрећу наше прошлости и указује на корене нововремених лутања.
Углавном, „Ноћ архангела“ је књига која се чита у једном даху. Мој утисак је да се овим романом Влада Арсић дефинитивно етаблирао као један од водећих мајстора историјске драме у нас. Иако, можда пристрасно, па нека ми опросте други аутори, могу да кажем и – водећи мајстор.
ВЕТРОВИ ЗЛА
Трећи роман Нишлије Бранислава Јанковића се, у историјском времену и догађајима, преплиће са Арсићевом причом. „Ветрови зла“ је такође једна упечатљива приповест о догађајима, директно везаним за Милоша Обреновића. Историјски је познато да је кумоубица умро природном смрћу, али, Јанковић вешто ствара претпоставку да је, пред сам крај живота, српски кнез убијен. Из освете.
Породица најпре заташкава ствар, али, Милошев наследник, кнез Михаило, ангажује истражитеље да дођу до истине. Осим што читаоцу вешто предочава н баш популарне особине династије Обреновић (бруталност, саможивост, склоност скандалима, неверство…), Јанковић такође води две паралелне приче, чије јунаке паралелно прогоне демони прошлости и давне клетве.
Моменат који се мени лично није допао је увођење натприродног у део приче – истражитељ Јеврем Утвић, због давног греха своје мајке, има од детињства способност да види духове – не зато што сам против таквог решења уопште, већ ми се некако не уклапа у цео концепт. Ипак, срећна околност је да је то тек периферна потка, ненаметљива у односу на остале елементе дела, која, додуше, помаже аутору да исплива из крими сцена створених у машти, па на крају ипак испливава успешно.
Са друге стране, умешно су испреплетани односи, интриге и завере, балансирани ауторова фикција и историја, и прецизно саздани ликови, па то ипак претежно држи пажњу читаоца.
Осим тога, имамо овде вешто исплетену слику Србије из периода осетљивог статуса према умирућој турској царевини, добро окарактерисане и изаткане ликове, и прецизно одмерен конфликт историјског и акционог. Иако га у личној вредносној лествици стављам за степен испод претходног, „Ветрови зла“ су одличан роман који свакако треба прочитати.
АПИСОВ АПОСТОЛ
Коначно, трећи роман у овом представљању је и књига која квари мој укупни утисак. „Аписов апостол“ Славише Павловића је, по мом утиску, лепо замишљена, али недовољно добро расплетена приповест, која за базу има теорију да Драгутин Димитријевић Апис није стрељан после Солунског процеса 1917, већ да је дуго из емиграције наставио да „кроји капу“ Србији и Србима, преко организације „Уједињење или смрт“, коју је основао. И ту се историјски моменат завршава.
Радња креће занимљиво: младом и бунтовном новинару београдског прорежимског листа, непознати достављач – испоставља се, члан „УИС – Црне руке“ – доноси податке захваљујући којима новинар отвара аферу, чији су резултат бројна хапшења и поглашење амбициозног журналисте за националног хероја. Ту, међутим, почињу и његове невоље, које кулминирају намештеним убиством, осудом на тешку казну, исценираном погибијом и бекством у САД у емиграцију. Уз помоћ „УИС“ он успева да докаже невиност, али живот више није исти, и на крају и он сам постаје „друг члан“.
Осим што је овде историјског момента најмање (иако је дефинисано као прича о алтернативној историји), шта више, има га само толико да се убаци у причу, остало је фикција, роман по мени има озбиљних недостатака. Превише успутне приче и ауторових филозофирања, који убијају радњу, поприлично недоречених момената, и, можда најважније, логичке недоследности и нетачности. Почев од тога да млади и неафирмисани новинар ни у једној редакцији, па чак ни у српским полудивљим полутаблоидним редакцијама, не може да метеорски тако напредује да очас дође до функције главног уредника, закључно са чињеницом да нема судије који би пустио на слободу осуђеног до правоснажности пресуде, за тешко кривично дело, посебно ако је судија део организације која целу причу намешта.
Добро, Павловић је најмлађи од овог трилинга аутора, реално, има ту још простора да избруси ауторску вештину, иако му је ово четврти роман (и први ког сам ја прочитао), и негде сам сигуран да ће основане, добронамерне критике, уважити и „излечити бољке“. Коначно, ово не значи да управо овај роман неком читаоцу неће бити књижевни фаворит у овој години, јер о укусима, ипак…