– Хајде сад, идите. Знате да ћу доћи за вама, чим завршим послове – рекао је Вратко жени и деци, пошто их је изљубио и посадио на кола. Кренули су у сигурност Аустрије, са патријархом, јер нико није био спокојан после повлачења хришћанске војске. Знали су да ће Агарјани да се свете.
Анђелија је једва прихватила да иде без њега, и никако није разумела које па то послове он има да доврши. Стално је постављала питања и док јој није, први пут у животу, запретио да ће је преко уста, није престајала. А онда је заћутала и за друге ствари. Добро, опростиће она њему, чим… Знао је да је бринула и како ће сама с децом без њега у туђини, али, била је с нашим народом, забога. А он ће ускоро. Само да…
Како су кола са Анђелијом и уплаканом децом замакла, Вратко је похитао у стару кућу. Ту, лево од улаза, био је један расклимани камен. Брзо га је померио и са два прста склонио материјал нагуран иза њега. Указала се шупљина, довољна да се у њу смести… вретенаста глинена посуда дужине половине подлактице. Осврнуо се два-три пута по кући, као да има некога да га види, па извукао посуду. Провукао је прсте кроз грлић и напипао пергамент унутра, али га није извадио. Брзо је угурао целу посуду у торбу рамењачу.
Осврнуо се још који пут по кући, знајући да дом својих предака више никад неће видети, узео већ спремљене ствари с другог краја улаза и изашао. Упутио се стазом ка потоку. Увек је волео ту да долази. На потоку је од детињства налазио мир и спокој. Први дан пута свакако је морао да се креће уз њега, па је пожурио да би за видела дошао до ливаде на којој ће ноћити.
Управо је током једног таквог шетања уз поток, пре двадесетак дана, и пронашао чудан цилиндрични суд. Онако, полуукопан и прљав, најпре му је заличио на обичан штап. Ко зна, можда је баш зато и посегао за њим, јер је добар штап увек потребан – и да се помогнеш у шетњи, а и да се заштитиш. Свега има по овим шумама, одувек су му причали, иако он никада није превише марио.
Углавном, врло брзо је схватио да је нашао глинену посуду, запечаћеног отвора. Ножем је скинуо печатну смесу и у унутрашњости посуде пронашао пергамент. Који, када га је размотао, ништа није разумео. Али, зато је ту побратим Љутомир. Он је помало знао да чита. Добро, више је препознавао поједине симболе, али био је природно бистар, и…
– Побратиме, убио ме Бог, али ово је нека мапа. Мислим да показује пут до златних динара цара Душана.
Очи двојице побратима засијале су истим сјајем, баш као што су сад сијале Враткове очи док је грабио уз поток ка ливади. То злато… па, то злато би значило потпуно другачији живот за њега, Анђелију, дечаке… без мучења, у топлом, с лепом одећом… Добро, и другачији живот за побратима Љутомира и његову породицу, јер заједно су у овоме од почетка.
Вођен истом страшћу, Љутомир је стигао на ливаду пре Вратка и спремио дрва за ватру. Било је још топло током дана, али су овде ноћи у листопаду итекако хладне. Сада је седео замишљен гледајући бесциљно у дубину шуме.
– Јеси ли их испратио, побратиме?
Љутомир се трже, па му се од секирације посивело лице тек за трептај озари.
– Једва. Плаче Марица, не схвата зашто остајем, рида као да ме сахрањује. И оно двоје, виде мајку, па и они у кукњаву, срце ми се стегло, а морам да се брецнем на њи’. А што се ти шуњаш к’о фукара?
– Да видим хоћеш ли на побратима да потегнеш оно – сад се Вратко шали.
А „оно“ је нека полузарђала мачурдача, коју је Љутомир нашао у једној пећини када се склонио од изненадне туче.
– Ех, на побратима да потежем – насмеја се Љутомир, па погледа у своје завежљаје из којих је штрчао један „моткаст“. – Само да је кренуо секиром на мене, само тад!
– Не би се ти од моје секире одбранио – враголасто ће Вратко, свестан ширине својих плећа и поштовања које је међу сељанима уживао због свог руковања секиром. – Али, ја на побратима потежем само ову мученицу – пљесну два-три пута по чутурици о појасу.
Уз „мученицу“ и разговор, побратими су дочекали ноћ, па се договорише да спавају на смену, јер у овој шуми, цео свет то зна, има свашта. А треба и ватру одржавати. Ипак, сем месечине, ништа нису привукли, па су ујутру уз доручак – мало хлеба, сира и воде – проучили мапу из глинене посуде и потом, путељком једва широким да прође одрастао човек, кренули кроз шуму на исток.
Прво шта су видели, биле су птице. Место коме су оне стремиле било је на њиховом путу. Обазриво су се приближили, иако је једини звук који су чули потицао од птица. Али, оно што су затекли када су избили на малени пропланак, било је изван најгорих очекивања. Пред њиховим очима лежала су тела, унакажена и разбацана попут лутака. И понеки део тела одвојен од власника. Све се осећало на крв и смрт.
Нису побратими мекушци, ово је време када се навикнеш и на смрт и на јад, па ипак…
– Аух, Вратко, брате мили – брисао је Љутомир уста, тек што је јутрошњим доручком залио корен једног дрвета.
Вратко се држао мало снажније од побратима, гледајући грозу испред себе.
– Ово су Османлије, види како су обучени. Ко је ово урадио? Или, шта је ово урадило?
– Не знам и нећу да знам – осврнуо се Љутомир око себе. – Знам само да кроз ово морамо да прођемо, јер је шума свуда около толико густа, да не можемо да заобиђемо. И то бих волео да урадимо што пре.
Неспокојно се осврћући, Љутомир је одмотао мач из завежљаја. Вратко је већ држао секиру у руци. Кренули су напред, пажљиво прескачући тела.
Али, док су лагано ходали кроз тај призор ужаса, приметили су нешто што је засијало међу разбацаним стварима. Без речи су се погледали, и обојица истовремено пришли вођени чудном радозналошћу и без дотадашње обазривости. Очигледно на брзину напола скривен, али потпуно чист усред све те кланице, лежао је талисман. Предмет невероватне лепоте, диван и сјајан, цео од злата и украшен драгим камењем, с неким чудним симболима урезаним по ободу.
– Побратиме, пусти то, ко зна који је то ђаво…
Прекасно. Вратко је извукао предмет и почео да га разгледа. Десетак секунди касније, дотад уздржани Љутомир узео му је талисман из руку, и сад га он вртео и преметао, с подједнаком радозналошћу.
– Шта пише?
– Ђаво би га знао, побратиме. Ове знаке никад нисам видео.
– Хајдемо даље, па ћемо смислити шта ћемо и како с тим. Ово није баш место где би требало да се задржавамо – узео је Вратко талисман од побратима и угурао га у торбицу.
Продужили су даље стазом, како им је карта показивала. Нису много проговарали док нису схватили да се смркава, а њих боле ноге и гладни су. Ходали су цео дан, а то нису ни приметили. Зато нису бирали пропланак за бивак, већ су се сместили на прво проширење стазе. Једва су стигли да скупе гранчице за ватру, када се смркло без зрака месечине.
Уз ватру, побратими су се изули, па узели нешто сувог меса, јер за лов је већ било касно, а били су и преуморни. Додавали су се необичним предметом, не успевајући да разумеју ишта, сем да је, очигледно, веома вредан. Кад…
– Добро вече, намерници. Имате ли кришку хлеба и сира за ову баку?
До тог момента несвесни друштва, нису се ни машили оружја. Само су гледали у сићушну одрпану прилику пред собом. А баба се мирно приближила ватри и уз болан уздах села, мирна и опуштена као да је дошла у посету својим синовима.
Као хипнотисан, Љутомир ножем исече мало хлеба и сира и пружи јој. Побратими добише захвалан осмех, и тек тада угледаше лице старице, изборано и суво, безуба уста, нос с једном дубоко расеченом ноздрвом, и само очи, светле и живе, као у неке девојчице.
– Шта то лепо имаш, намерниче? Да ли би дао баки да погледа – пружи старица руку ка Вратку, и овај тек тад схвати да још држи талисман.
Био је толико збуњен и својом несмотреношћу и чудном појавом која их је изненадила, да није ни приметио кад је предао талисман старици. А она је једном руком убацивала храну у уста, а другом преметала предмет ноншалантно, попут обичног камена.
– Децо моја, ово је кључ за оживљавање мртвих – рекла им је, као да говори да је сир добар, ал’ мало сланији него што воли.
– Будите опрезни. Агарјани су га се дочепали, али изгледа да није било никог ко би им помогао да га примене – заклели би се да су на старичином лицу видели осмех, док је главом показивала у правцу оног дан хода далеког пропланка.
– Знате ли да га употребите? Не бих рекла, ха-ха-ха. А ако неуки пробате, е то би могло да вас заувек остави између два света. Опет, онај ко га тражи, неће много да вас пита да му га дате, ако ме разумете. Него, нађите неки храст и закопајте ово најдубље што можете, са његове западне стране, крај корена. Ви од овога не можете да имате никакву корист, а тако ће га пронаћи онај ко треба да га нађе. И да, хвала вам што сте свој оброк поделили с овом баком.
Устала је, пружила талисман назад Вратку, и много брже него што би се очекивало од тако старе жене, нестала међу дрвећем.
Збуњени побратими се загледаше, и те ноћи ни један ни други нису ока склопили. У обојицу се увукла језа и неспокој, иако су важили за веома храбре људе. Завијање вукова им баш није било од помоћи. Чим се зазорио нови дан кренули су даље, тражећи погледом храст, који би их ослободио невоље.
– Побратиме, ено једног, лево.
Похиташе ка храсту, и без оклевања, ћутке почеше да копају са западне стране, уз корен. Када су ископали најдубље што су могли, поставише талисман у рупу, и подједнако брзо је затрпаше. Док је Вратко преко свеже раскопане земље набацивао гранчице и лишће, Љутомир је на оној мапи уцртао крстић на месту где је проценио да се храст налази.
Наставили су даље шумом, која је бивала све гушћа. И све тамнија. Тиша и злослутнија. Осећај неспокојства их није напуштао.
На другом крају шуме се никада нису појавили.
После неколико година у туђини, саме са децом, Анђелија и Марија су се помириле са тиме да мужеве никад више неће видети.