Било је, вероватно, у историји Србије и злочина са више жртава и бестијалнијих злочина, али мислим, мислим да није било суштински тежих злочина од оних који су се десили 3. и 4. маја 2023. године.
Ја, а ја сам безначајан у свему, али ипак – ја, и дан данас себи не могу да дођем и кидају ме смрти те деце као да су ми најрођенији, а никога од њих нисам лично познавао.
Свашта ми се мота по глави – како и зашто су могла да се десе та два дана маја – али није томе ни време ни место да пишем, а нисам, искрено, сигуран ни да би без конкретних доказа смео тиме да се бавим. Оно, међутим, чиме смем да се бавим су чињенице, које воде само у једном правцу.
Знате, зло је овде завладало 1990. (и овде, и „тамо“, да нико не буде поштећен чињеница, али нека се свако бави својом муком), завладало и бујало, гајено и стимулисано, ударало по „онима тамо“, ударало и по „овима овде“, али се никад нисмо суочили с њим, никад себе у огледало и брата у очи нисмо погледали, никад нисмо рекли „доста, ово је зло“, никада нисмо погледали у прве последице зла, никад се нисмо освестили, покајали, променили…
Зло је завладало 1990. и траје и дан данас, у разним формама, с различитим облицима, уз разна објашњења и оправдања… само је, временом, понестало оних на које је зло могло бити усмерено, и дефинитивно сваких, ма и минималних, моралних и цивилизацијских кочница том злу.
Они који су одрастали 90-их, нису одрастали само уз зверски грађански рат у СФРЈ, концентрационе логоре, паљења живих жена и деце или лов снајпером на њих, и сакривање лешева недужно побијених по хладњачама у језерима или Батајницама.
Они су одрастали и уз потпуно деформисан систем вредности, доведен до система безвредности, уз мафијаше и убице као идоле и моделе, уз бахатост и безобразлук као систем живљења, уз курвање као пожељно понашање девојчица и девојака, уз унакажену екстетику у сваком облику појављивања, уз освајање, отимање и заузимање чегагод, уз понижавање образовања, науке и културе, уз заглупљивање латино ТВ-серијама и испирање мозга домаћим ТВ-дневницима, уз срозавање људског и сваког другог достојанства…
Као антипод – добијали су форсирање нације и национализма, макљаже, убијања и урлања по стадионима, затрпавање митовима како би се од Срба излажирала каква над-нација, форсирање Цркве и религије као јединог и једино исправног друштвеног регулума, креирање измишљене историје и некакве величанствености и посебности Срба…
И, са тиме, као и са последицама онога што је чињено у име и као резултат свега тога – ми се никада, никада и ни у чему, нисмо суочили. Нисмо направили моралну дистанцу, нисмо заузели цивилизацијски став, нисмо дошли до људске осуде. Ништа нисмо научили из тога.
Напротив.
Генерације деформисане 90-их наставиле су да у истом културном, моралном, образовном, догматском маниру креирају генерације 2000-их и 2010-их. Само се мало изменила спољна појава, под утицајем развоја света. Исти они ситни криминалци из тренерки и са кајлама из 90-их сада су у маркираним оделима и кошуљама с извезеним иницијалима на манжетнама, које покривају Луј Моне или Патек Филип сатове.
Исти ментални склоп који је бацао у Дунав људе у бетонским чизмама, данас их меље у месарским машинама и прави ћевапе. Касандре су наследили Сулејмани. Некажњено дивљање по клубовима и у вожњи, данас је некажњено дивљање на грађевинском земљишту и над објектима и фирмама које добро послују. Слике неког Ромеа, Гребенаревића, Мајмуна, Кнелета, Кристијана… исцртане по зидовима, уз изразе поштовања, туге, хвале… заменили су цртежи Милошевића, Младића, Караџића… „Мудре мисли“ књижевника Кристијана сада прате захвалнице мајци осуђеног ратног злочинца, што га је родила…
Идол није ни књижевник, ни уметник, ни научник, нити икакав стваралац. Идол је битанга, бахатник, убица, насилник, примитивац, евентуално тупоглави гурач лопте ногом за огромне паре…
И тако даље, и тако даље.
Не може зло да изроди добро. Не може. Никад није могло, нити ће икад моћи.
Злу мора да се заврне шија. Злу мора да се завири до најмрачније дубине, до срца сваког појединца, да се направи радикалан рез, да се све лоше одстрани и запали, и да се буквално крене од нуле.
Јер ово шта се данас дешава – и не мислим само на страву и ужас од 3. и 4. маја 2023. – ово све заједно шта се дешава данас је стравична цена са каматом, цена коју овај народ није платио онда када је требало да је плати и када је сам требало да похита да је плати.
Због свог здравља, због својих живота, због своје будућности.
Фото: Стефан Стојановић/ Мондо