БЛАТО ЗВАНО СРБИЈА

Ако још неко, којим случајем, верује да је Србија – држава, живи у тешким, халуценогеним, илузијама.

Србија је, на жалост, само дубоко корумпирана примитивна хајдучка селендра, огрезла у бахатој бирократији и тешком нераду и незнању, злоби, зависти, безобразлуку и ни на чему заснованом самољубљу.

Илузија државе Србије служи још само зато да се најнечаснији део морално дубоко посрнулог народа, бави политиком, како би за себе и генерације својих потомака, отели још мало од преостале сиротиње, који ови што се не баве политиком не знају да отму, или их у томе спречава зена преосталог морала, страх од затвора или мафијашког обрачуна у режији првих.

Елем, шта је директан повод што ово пишем?

Иако сам дете, са уредно овереном здравственом (значи, плаћени порези, доприноси и слична страња) ових дана – па и данас – водао по лекарима, данас у апотеци су ме обавестили да јој је књижица неважећа! Тачније, да НЕ ПОСТОЈИ У СИСТЕМУ! Како, људи, кад су ту исту књижицу „провлачили“ и у Институту, и код логопеда, и данас у Дому здравља?

Одем до фирме, и утврдим „штос“: Фонд (здравственог, курчевог, лоповског осигурања – у даљем тексту ЗКЛО) их је обавестио да морам дете да одјавим са себе и пријавим самостално, и пошто то нисам данас урадио, данас је и укинуо књижицу! Њих апсолутно не занима што су претходно издали маркицу за ту исту књижицу и тиме је учинили валидном бар док траје важност те маркице. Или би то тако било у некој држави, не у Србији.

Елем, иако су господа у Фонду ЗКЛО међусобно умрежена, па су притом још умрежени и са Кркобабићевим феудом, Фондом ПИО, ја сам морао да идем у филијалу Стари Град (део града Београда), понесем хрпу папира и чекам у реду, да дете одјавим тамо, и да онда одем у Филијалу Нови Београд (део града Београда), понесем гомилу папира, чекам у реду, дам још пара и времена за фотокопирање, опет чекам у реду, и дете опет пријавим. Све, наравно, усред радног времена, а ја сам, сасвим случајно, ем запослен, ем неко треба и да ми чува то дете.

При томе – треба ли да наглашавам – у целој ствари нема ничег спорног, сумњивог, неразјашњеног. Све је, дакле, сасвим рутински.

И мислим се, ја сам од оних будала које редовно плаћају и све рачуне и порезе, за чије бабе здравље? Да нагојим гузице неуких шалтерских службеника, којима је сва квалификација и потреба за радним ангажовањем на том месту, у ствари, чињеница да су у селу прве комшије са неким „министром“?

Некад сам, наивно, веровао да у овом дивљем парчету Балкана ствари могу да среде пушка, колац неомашћен, револуција сваких 50-ак година… У међувремену сам сазрео и схватио да је једини лек против овог – одлазак што даље, па кад стигнеш тамо „што даље“,  спринтерски бег на бар километар раздаљине од сваког за ког макар посумњаш да прича „ћирилицом“.