Црна Гора, Црногорци и великосрпски шовинизам и хегемонизам

 

(Montenegro International, 30. мај 2021.)

 

Црногорци морају да схвате: ни против једног тоталитарног, ретроградног, мрзитељског и у суштини геноцидног система вриједности – не може се борити гандијевским методама, пјесмом, манифестацијама, апелима интелектуалаца…

Тоталитарни систем вриједности то не би ни био, када би га пјесма могла омести.

Тако се ни против повампиреног великосрпског шовинизма и хегемонизма, против суштински геноцидне идеје непризнајања постојања једног народа, његове суверене државе и права на национално, државно, политичко, вјерско и свако друго опредјељење – не може борити мишљењима, трибинама, новинским или он-лине писањима… Или, укратко, не може се подивљалом боксеру тешке категорије под допингом, изаћи на меч у бијелим рукавицама за дворски бал.

Великосрпски шовинизам и хегемонизам је тешко зло које, најприје, изједа само биће српског народа, водећи у коначници нестанку тог народа, који је – то одговорно тврдим – у својој већини честит и добронамјеран, ништа лошији и ништа бољи од свих осталих народа. Великосрпски шовинизам и хегемонизам, у исто вријеме, наноси огромно зло осталим народима који долазе под његов удар и то је оно видљивије и тренутније по поćљедицама.

На жалост, упркос својој формалној улози, у том се великосрпском науму, Српска црква позиционирала као носећи стуб хегемонизма и експанзионизма, нетолеранције, нетрпељивости и мржње. Али ту су, на жалост, и многе друге националне институције српског народа, које на потпуно погрешан начин доживљавају и спроводе политику заштите тог народа.

Великосрпски шовинизам и хегемонизам, уосталом, уз краће прекиде, траје безмало три вијека: да није толико укоријењен и погодан манипулацијама, не би толико ни потрајао. Црној Гори је већ у неколико наврата правио велику штету, па и „долазио главе“. И увијек, али увијек, када је великосрпски хегемонизам и шовинизам остајао поражен – било је то најрадикалнијим методама. Никада захваљујући бијелим рукавицама.

Црногорци морају да науче нешто из историје. Из својих грешака. Па, и оне историје и оних грешака, које су повезане са великосрпским шовинизмом и хегемонизмом усмјереним против Црне Горе.

Неће у актуелном окршају са великосрпским шовинизмом и хегемонизмом, носиоци борбе да буду мањински народи – Албанци, Бошњаци, Хрвати – без обзира што су њихови сународници у матичним државама такође били жртве великосрпског шовинизма и хегемонизма. Они су у првом моменту стали уз раме са Црногорцима, што је била природна, логична реакција. Али, природна и логична реакција је и да ће они, када постану свјесни црногорског нечињења и фактичког прихватања статуса кво, настојати да себи обезбједе мјесто у новонасталим односима. Једноставно, они себе перципирају реално, па тако реално перцепирају и сопствену снагу и могућности супротстављања злу, коме се већина, на жалост, супротставља погрешно и јалово.

Да будемо – још једном – начисто: супротстављање великосрпском шовинизму и хегемонизму није и супротстављање српском народу. И то ни у једном моменту не смије да постане. Црногорци и Срби су историјски, културолошки, породично и пријатељски блиски народи, и треба све учинити да тако и остане.

Али, не по цијену нестанка Црне Горе и Црногораца, или њиховог свођења на прилепак српства или српске политике.

Што као принцип мора једнако да важи и у односима са свим другим сусједима и према могућим ударима сваког другог великодржавног хегемонизма и шовинизма.

Црногорци морају да имају јасан план и идеју, оприједељене могућности и средства, зацртан циљ и рок до када га треба испунити. И то је то. Без обзира на политичку подијељеност, Црногорци у питањима државног и националног опстанка могу и смију да буду само Црногорци. И то бескомпромисни Црногорци. Зато ваља оставити по страни све суревњовости, личне, партијске, породичне, братственичке или племенске сукобе, сујету, инат, затвореност и догму, и стати иза једног конкретног државног и националног плана за који сам увјерен да постоји довољно умних црногорских глава да га састави.

Да га састави што прије, како би и са реализацијом почело „јуче“. Јер „данас“ је већ касно.

Ако ја могу помоћи каквим смјерницама или идејама, ту сам, као што су ту и моји написи. Али, тај план морају да креирају Црногорци у матици, они ће га и спроводити, а да га ми у дијаспори пратимо.

И какав год тај план био, његова реализација неће бити ни брза ни лака. Великосрпски шовинизам и хегемонизам играће на карту бројности заведених, играће на карту цркве, играће на карту вијековима присутног дијела црногорског становништва који из различитих мотива ради против Црне Горе, играће на карту политичких потреба Београда, и коначно, играће на карту експанзионистичких амбиција Русије.

На то се мора одговорити мудрошћу и стрпљењем, али, и прије свега – енергично. Бескомпромисно. Јуначки. Без калкулације и без одустајања. Црногорци су сатјерани на обалу мора. Наредни корак је – или у море, или на другу страну. Ако Црна Гора и Црногорци не изаберу тај корак на другу страну, и не изаберу да закораче чврсто, да газе све пред собом, и да не стају док не избију на своје сјеверне границе – и треба да као народ, држава и славна историја нестану у таласима мора.

Одлика свих малих народа који су опстали кроз историју су мудрост (која некад подразумева и ружне компромисе, док год не задиру у супстрат народа) и храброст (док год она не прерасте у лудост).

Будимо мудри, и будимо храбри.


Линк ка оригиналу

Facebook Comments Box
ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *