Какве ли ироније: имамо Дан државности, а немамо државу.
Да иронија буде потпуна – пошто је владајућа политичка булумента успела да Србију сведе на обогаљени скуп поседа локалних деспота у вазалном односу према „западним савезницима“, схватила је да за одржавање илузије постојања државе није довољно светковати државност један дан.
За љубитеље историјских паралела: ми и сад имамо Уроша Нејаког, убеђеног у своју лепоту, силину и положај, локалне свињарске трговце што се убијају секирама, посвађане кумове који трче да се поклоне Порти, снисходљиве мешетаре блатњавих опанака, па чак и Лудог Насту на челу чопора паса.
Само, на жалост, немамо државу. Она је одумрла. И не, то није марксизам. То је бандитизам.
Banditizam. Odlicno receno. Mada, mene taj marksizam odmah podseti da su nam na vlasti deca istaknutih komunistickih ideologa. Kakve vodje, takva i drzava