Слобода никад није апсолутна: она је право ограничено једнаким правом другог.
Злоупотребљена слобода, слобода искоришћена у нечасне циљеве, с побудама изван опсега дате слободе, или да би се другоме ограничила нека слобода, претвара се у сопствену антитезу, у суштинску неслободу.
Отуда слобода представља и обавезу – нити је се ко може и сме одрећи, нити коме самовољно и без законског основа ускратити, нити је сме ставити изнад истоврсне слободе другог.
Државе треба да имају као основни циљ – заштиту сваке индивидуалне слободе и обезбеђење једнакости њеног конзумирања.
Као што је рекао Цицерон – „Сви се покоравамо законима да бисмо били слободни„.
Томе бих додао размишљање Жан-Жака Русоа: „Слобода човека није у томе да може чинити све што жели, него у томе да не мора чинити оно шта не жели„.