(ТВ Е, 17. октобар 2024.)
Најзад су саопштени резултати пописа у Црној Гори. Кашњење, можда и технички оправдано, изазвало је с друге стране бојазни да се резултати „штелују“, посебно јер није дат одговор на многе недоумице, оптужбе о „увозу“ пописаних и извештаје о неправилностима.
Но, сада је то како је: у друштву дубоко подељеном, пре свега због потребе шовинистичког режима у Београду да господари Црном Гором, остаће сумње у валидност пописа и много пошто његови резултати оду у други план пред суровошћу стварности. Резултате ће свако тумачити како му одговара, и кад му одговара, и на основу тога тражити нека додатна „права“, упркос чињеници да је попис пре свега статистичка ствар, а не основ какве националне супремације.
Јер, навикли смо да „седам јахача“ Српског света упорно и доследно потежу све што им под руку или на памет падне, као аргументацију какве „угрожености Срба“ и доказивање нужности да Срби морају бити равноправнији од осталих. Тако смо већ почели да слушамо, уз позивање на резултате пописа, како треба „нормирати српски језик као службени“ – иако је (и) српски језик одавно нормиран, у ставу 2. члана 13. Устава Црне Горе. С потпуно истим намерама, кренула је и реализација фантазије о двојном држављанству.
Било како било, то су већ дневне провокације чији су коначни циљеви јасни свакоме, па и црногорским Србима – јер остварење тих циљева не носи добро никоме у Црној Гори, па ни црногорским Србима. Ипак, остаје један велики проблем, много већи од било ког пописа, над којим би сви морали не само да се замисле (јер је, а опростите, филозофирања и мудровања у Црној Гори и превише), већ и да конкретно делују. А то је константан пад броја Црногораца. Не у процентима, већ у апсолутним бројевима. Коликогод дефинисана као грађанска, и коликогод то био исправан приступ, Црна Гора је и матична држава Црногораца. Ако они у својој држави постану мањина, биће тек егзотични украс у рукама спољних власника зависне и понижене Црне Горе, а опстанак Црногораца у дијаспори неће бити доведен у питање. Они, једноставно, опстати неће.
Немамо бољи пример за ово од буквалног десетковања Црногораца у Србији. Сада нас је око 20.000. За режим у Србији, скоро па идеалан број. Статистичка грешка, или сјајна кулиса за игроказ о равноправности у вишенационалној Србији. Не можемо ни на шта да утичемо, србијанској политици не можемо да „штетимо“, а за показивање бирократама из Брисела – душу дало. Да буде јасније, и невезано само за Србију: Црногораца је пет пута мање него што их је било у Хрватској, а у Босни и Херцеговини и Македонији пали су на трећину пређашње бројности.
Није намера овог текста да се бави мерењем доприноса колико је – и да ли је – ко дао у прилог развоја и очувања црногорске нације; није циљ ни утврђивање кривице за пропусте којих је, сложићемо се, итекако било. Оно шта један текст може да учини је да апелује, да се коначно црногорски интелектуалци у земљи и дијаспори (а њих нам не мањка) организују и без сујета и личних анимозитета (ни њих нам не мањка) најзад лоцирају због чега се ово дешава, одакле долазе опасности и које су све и утврде јасан програм како да се ово однарођавање заустави, уз конкретне мере и рокове.
То је, свакако, веома широко поље. Од образовања и усавршавања до развоја каријере и пословних прилика. Од развоја инфраструктуре и повезивања са свим суседима, а не само једним, до афирмације културе и чувања околине. Од апсолутног обрачуна са сваком врстом криминала, до подршке домаћим ствараоцима у свакој области. Од исправљања ружних и аутодеструктивних пракси и карактерних црта (што се, ко је пазио на часовима историје, „вуче“ још од Светог Петра Цетињског) до реафирмисања особина које су Црногорце красиле у прошлости, а данас их се с дивљењем и поносом сећамо. Преведено на најједноставнији језик: то је стварање услова да свако пожели да буде Црногорац, а не да се свог порекла одриче зарад коњуктурности и шанси које му неки други национални оквир пружа. Да свако пожели да живи у Црној Гори, најзад, а не да буде принуђен да оде да би се лакше развијао као личност и као стручњак. Јер, да се не лажемо, љубав према родном крају и лепота сопствене државе ипак нису довољни да испуне све потребе људи.
Зашто – да поменемо управо ту најрадикалнију ситуацију – Црногорци хрле у Србију, па временом постају Срби? Јер Србија понуди много тога шта Црна Гора пропушта, лаконски претпостављајући да је довољно да се неко роди као Црногорац. Почев од школовања и домова, где је довољно да се ученик или студент изјасни као Србин. Па запослење – где су неки условљени да се изјасне као Срби, неки су и уцењени, а већина то чини и без услова, из страха у атмосфери каква је у Србији креирана у последњих 35 година. Можда то није фер од Србије, али није и нелегитимно. Она нуди „непристојне понуде“, јер је „преузимање“ Црногораца одличан баланс негативном природном прираштају. Прави је проблем зашто Црногорци на то пристају, и зашто су уопште доведени у ситуацију да ту „непристојну понуду“ прихвате. Будимо искрени, и превише је пута указано на чињеницу небриге државе Црне Горе према исељеницима и њиховим потомцима, али је исто толико пута и остало на указивању.
То, будимо јасни, не значи да човек не треба да буде Србин, ако се тако осећа. а понајмање да то ико икоме сме да брани, или да уцењује. Стварање услова да свако пожели да буде Црногорац истовремено је и стварање услова да свако – и црногорски Срби, и Бошњаци, и Албанци, и Хрвати – живи у независној, сувереној Црној Гори, без потребе да постане Црногорац. Потпуно једнако. И са визијом да ће свако сутра бити боље од сваког јуче.
Дакле, поприлично тога мора да се мења. И у менталитету, и у схватању, и у делању. Ако то буде поука овог пописа, и ако се као резултат овог пописа заиста изроди озбиљна акција на очувању, унапређењу и омасовљењу црногорске нације – моћи ћемо у будућности да кажемо да је попис из 2023. био успешан.