(ТВ Е, 22. октобар 2024.)
Обележавање 80. годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату прошло је у историјском ревизионизму, политичком удвориштву, чињеничном занемаривању и свесним халуцинацијама. Тешко је, у ствари, другачијим речима објаснити све оно шта се дешавало поводом, уочи и током празника, 20. октобра, у престоници Србије и у политичким иступањима највиших представника ове државе.
Председник Србије је венац, поводом годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату, положио на – споменик Незнаном јунаку на Авали. Тај споменик је, наиме, подигнут на костима непознатог српског војника из Првог светског рата, кога су Аустро-угари сахранили у близини садашњег Маузолеја. Ослобођењу Београда посвећени су Споменик ослободиоцима и Вечна ватра, на сасвим другој локацији, у Рузвелтовој улици.
Исти председник је на свом профилу на Инстаграму саопштио да је разговарао телефоном са председником Русије, Владимиром Путином, који му је, између осталог, честитао годишњицу ослобођења. Том приликом је Александар Вучић, сам пише, изразио „захвалност Србије и нашег рода јединицама Црвене армије које су заједно са српским јединицама учествовале у ослобађању нашег главног града„. Историјска документа, додуше, говоре нешто супротно Вучићевим речима: да су Београд ослободиле јединице Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, на челу са генерал-лајтнантом Пеком Дапчевићем, и део јединица Трећег украјинског фронта Црвене армије, на челу с генерал-потпуковником Владимиром Ждановим. Српских јединица у НОВЈ, дабоме, било је по називу, али је састав бораца био мешовит. Као и састав становника Србије и Београда, најзад. Нико тада није бројао крвна зрнца.
Интересантно је да Владимир Путин, по ономе шта је саопштио његов кабинет, такав пропуст није направио. Говорио је о Народно-ослободилачкој армији Југославије, што су српски медији превели као – „југословенски партизански одреди„. Незнање или намера „медија“ да се НОВЈ омаловажи и деградира на партизане, јер је у то време Народноослободилачка војска била респектибилна војна формација чијих је девет дивизија ослобађало Београд?
Централни део државне церемоније одржан је, ипак, на Гробљу ослободилаца Београда, а предводили су га министар одбране Братислав Гашић и начелник Генералштаба генерал Милан Мојсиловић. Осим упадљивог изостанка председника државе, председнице Скупштине и председника Владе Србије, овом скупу није присуствовао ни градоначелник Београда. Да, потребу да обележи ослобођење главног града није имао његов први човек, који је, додуше, нешто раније најавио подизање споменика осуђеном сараднику окупатора, Драгољубу Михаиловићу, измештање гробова народних хероја из НОБ и ексхумацију тела Јосипа Броза Тита из Куће цвећа, па одсуство Александра Шапића из церемоније почасти ратним победницима можда и не треба да чуди.
Упало је у очи да је Гашић том приликом у спомен-књигу, између осталог, уписао: „Без ваше жртве данас не би било наше слободе. Живела Војска Србије! Живела Србија„. На страну што српске војске те 1945. није било, а чак и они који су у то време постизали светски рекорд у бежању ка Зиданом мосту звали су се „југословенска војска“ – Срби су били део НОВ и ПОЈ, као и припадници свих осталих народа бивше Југославије, баш као што су Црвену армију сем Руса чинили и остали народи бившег СССР.
Интересантан је селективни приступ у још једном сегменту: обележавање годишњице ослобођења протекло је без заставе под којом су се борили југословенски ослободиоци, оне плаво-бело-црвене са петокраком, без и једне заставе држава које су Југославију наследиле, без заставе СССР, и упркос чињеници да је било неколико застава држава-наследница СССР – изостала је она кључна, застава Украјине.
На свечаној академији у Народном позоришту, председница Скупштине Србије Ана Брнабић ипак је поменула да „октобар који живимо данас не би био могућ без октобра 1944. године, без заједничког напора партизанских народноослободилачких јединица и јединица Црвене армије„, именујући и њихове команданте.
Паралелно са овиме, улицама Београда текла је манифестација „Бесмртни пук„. Тај не тако давно успостваљени руски обичај одвија се у још неколико држава, а једина од њих која није проистекла из СССР је Србија. Уз руске песме, манифестацију су предводили министри Александар Вулин, Ненад Поповић и Ирена Вујовић, за које се одавно у кулоарима српске престонице говори да су „руски људи“, а прва двојица и не крију своје најтешње везе с режимом у Москви и не негирају тезе да су у блиским везама и с обавештајним службама. У оквиру „Бесмртног пука“ провозали су се и „Ноћни вукови“, које је већина европских држава забранила, и неке козачке организације. За веровати је да то САД и ЕУ виде. За неверовати, колико су спремни да толеришу.
Крај дана обележио је велики ватромет – а шта би друго – у Београду на води – а где би друго. Али, нешто пошло по злу, па се ватромет завршио пожаром. Симболички баш на месту где је почело неконтролисано дивљање садашњег српског режима, у близини локације у Савамали где је убијен ноћни чувар, што је и дан данас остало некажњено.
Укупно гледано, наставио се тренд кривотворења историје, њеног измишљања и „прилагођавања“ дневним потребама. Наставила се и релативизација учешћа Народноослободилачке војске Југославије и занемаривање доприноса осталих народа Југославије у Другом светском рату, како би се направио простор за рехабилитацију „другог српског антифашистичког покрета“. Право је чудо да до сада нису успели да измисле неке јединице покрета ДМ које су ослобађале Београд, али не би требало да чуди да се за неку наредну „округлу“ годишњицу и тако нешто појави. У исто време, учешће Црвене армије – свакако вредно и велико – се предимензионира до нивоа да је она ослободила Београд, а да је НОВЈ само помагала. Било би смешно, да није са катастрофалним последицама, гледати како се отворено великосрпски и прочетнички врх Србије слављењем комунистичке војске додворава Владимиру Путину и Русији.
Све је то, наравно, само део креирања паралелне стварности и алтернативне прошлости, које се измишљају безмало на дневном нивоу. Никад темељнија и никад упорнија изградња култа над-народа, базирана на бизарно очигледним неистинама, које – невероватно – лако „гута“ и изнадпросечно образовани становник Србије. Људи су већ сад толико „нафиловани“ неистинама и неспремни да обазриво и с критиком прихватају пажљиво сервиране „лепе приче“, да се свака наредна „истина“ прихвата здраво за готово. Непотребно је помињати колико је то опасна игра, и за будућност Србије и српског народа, тако и за све с којима се Србија граничи.
Ослобађајући се ултимативно од југословенске, партизанске и комунистичке прошлости, Србија је кренула путем ослобођења од разума.