(ТВ Е, 31. октобар 2024.)
Некако у исто време, два политичара у региону – иако их не повезују ни државе ни „ранг“ положаја – као да су почела да се утркују у идејама, ставовима и предлозима који, најблаже речено, најчешће излазе из оквира уобичајеног за посао који обављају и у директној су супротности с оним шта грађани доиста очекују од њих.
Грађане Србије је почео да о јаду забавља Александар Шапић, градоначелник Београда, а грађане Црне Горе Андрија Мандић, председник Скупштине. Чини се да се у оба случаја, са становишта грађана, уз њихове функције може ставити епитет „нажалост“.
Шапић је, тако, кренуо „рафално“ с изградњом кружних токова гдегод; па са идејом о измештању остатака Јосипа Броза из „Куће цвећа“; онда је подигао тензије планом за подизање споменика колаборационисти Драгољубу Михаиловићу; истовремено изнео план о уклањању гробова четири народна хероја са Калемегдана; колико сутра треба да започне његова идеја о рушењу Старог савског моста, а да други мост није направљен; на потпуни саобраћајни хаос у граду „одговорио“ је фарбањем возила градског превоза у „немањићко плаво“; па вређа и новинарству учи новинаре; онда се показало да кроз један нови кружни ток аутобус уопште не може да прође; па је испало да на други ипак морају да се врате семафори, који су уклоњени када је та раскрсница претворена у кружни ток, али ти семафори неће имати зелено…
Мандић је, опет, хватајући се за резултате пописа, који – баш то је доказ – није дао ону слику коју су желели Србија и великосрпска иредента у Црној Гори, почео са причом о измени Устава како би српски језик постао „службени“; онда је рециклирао стару идеју о процентуалном учешћу Срба у органима управе, војсци и полицији; па опет неколико узастопних пута заборавио тековине НОР; па опет по српским медијима помињао угрожени српски народ; па мало претио коалиционим партнерима; па мењао лого Скупштине; до најновијег „бисера“ – кад је уклонио из хола Скупштине црногорску заставу и поставио Лубардину слику на њено место, а као реакцију на то по ко зна који пут понижавао националне Црногорце.
У оба случаја смо, скоро сасвим сигурно, у набрајању нешто заборавили. Просечан људски ум тешко може да процесуира толики број бисера у тако кратком периоду. Да, већина овога обичном човеку једноставно изазове напад смеха и пробуди неверицу да неко такав уопште може да се бави политиком, и то би било све – да није штете коју овакви ставови и чинидбе праве.
Ипак, штета коју Александар Шапић прави Београду је – коликогод то страшно звучало – тек успутна, у осносу на укупну штету коју престоници Србије, као и целој Србији најзад, прави режим Српске напредне странке. Београд је, веле упућени, постао светски центар за прање сумњивог новца кроз станоградњу. Зида се и где може и где не може, најчешће где не може и апсолутно неплански – јер Београд нема ни капацитет, ни структуру, ни инфраструктуру да то изнесе. Ти прескупи квадрати сумњивог квалитета доносе озбиљну зараду инвеститорима, леп проценат држави, али и потпуни крах јавних служби. У том огромном новцу због кога се Београд претвара у Дубаи са Али Експреса, Шапић бива тек ситни шибицар, а новац страћен у – рецимо – бесмислено фарбање градских аутобуса – јер досадашња црвена (иначе традиционална боја од покретања ЈГС у Београду 1892.) је за Шапића „социјалистичка“ – представља тек „кусур“ у односу на све друге „пројекте“ актуелне власти.
Штета коју Андрија Мандић прави у Црној Гори је, међутим, кудикамо озбиљнија. И, иако је за веровати да то што ради – не ради за кликере, у случају његовог делања материјални аспект је мање битан. Упорним инсистирањем да један народ у Црној Гори треба да буде равноправнији од других народа, уз фантамазгорије о „угрожености“, он поларизује црногорске Србе према свим осталим грађанима, којих је чак и у најнекритичнијем читању пописа – бар двоструко више него Срба. Упорним нарушавањем грађанског карактера државе он ствара и гаји антагонизам Срба према свима осталима, и револт свих осталих према Србима, а такав сценарио памтимо из сукоба у бившој СФРЈ и знамо како се завршио. Упорним провоцирањем и понижавањем националних Црногораца он постиже само генерализацију њиховог револта и заузимање тврдих, дијаметрално супротних позиција, што никада у светској историји није резултирало добрим. Отуда је логично питање – који су доиста Мандићеви мотиви да ради то што ради? Онда, и да ли је могуће да црногорски Срби, који су животно и суштински у потпуно истој ситуацији као Црногорци, црногорски Хрвати, Бошњаци или Албанци, не виде у ком правцу то води?
Тако да – имамо два кловна, истих црвених носева, истих брада (један има стварну, други духовну), истих лепих речи за четнике, истог прекомерног и непримереног инсистирања на србовању и српству… али с кудикамо различитим последицама тог керефекисања. Последицa Шапићевог циркузирања је визуелно и садржајно уништење једног града, у коме ће живот ипак бити могућ, само тежи. Последице онога шта ради Мандић могу да учине немогућим живот у целој Црној Гори, што је много више од великосрпског плана да Црну Гору учине нефункционалном државом о којој ће морати да брине „старији брат“.