(ТВ Е, 6. новембар 2024.)
Осокољен решењем судског процеса за државни удар 2016, човек на челу Скупштине државе којој систематски ради о глави – упорно наставља с мешетарењима, сејањем мржње, подгревањем страсти, пропагирањем издаје и понижавањем целе државе и доброг дела народа.
И не, то што се у другој колумни заредом бавимо овом особом није последица његове људске или политичке вредности, квалитета или битности, већ је последица чињенице да у Црној Гори, познатој по правницима, његово играње правом и правним институтима остаје малте не без икаквог чињеничног одговора. А притом он обавља функцију која подразумева савршено познавање домаћег Устава и његову заштиту у свакој прилици и сваком моменту.
Као по правилу: када на претходну провокацију не добије одговарајући – ни политички, ни правни, а ни општедруштвени – одговор, Андрија Мандић у наредном иступању подигне лествицу, очигледно уверен да ће му и то проћи. Сада је лансирао причу о некаквој „уставотворној скупштини„, кроз коју би, пошто нема већину за промену црногорског Устава онако како сам тај Устав прописује – уписао српски језик као службени у Црној Гори. Тако бар завија своју причу, за оне који га нису прочитали одавно.
Само питање „службености“ српског језика у Црној Гори решено је једном веома квалитетном одредбом Устава (чл. 13.): „Службени језик у Црној Гори је црногорски језик. Ћирилично и латинично писмо су равноправни. У службеној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик„. Њоме су, дефакто, сви они изједначени, само је једном семантичком еквилибристиком црногорском језику, као говорном језику домицилног народа, дата посебна почаст. Да српски језик овиме није у каквом подређеном положају, потврђује и решење којим је утврђен његов положај у матичној држави. Устав Србије у члану 10. прописује: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава„. Дакле, употребљена је потпуно иста језичка формулација као и у црногорском Уставу: „у службеној употреби„. А ако бисмо улазили у детаље, црногорски Устав је положај других језика и писама решио кудикамо демократичније, јер је српски то препустио нижем правном акту – закону.
Илустрације ради – и Устав Хрватске (чл. 12.) уредио је то питање налик српском Уставу: „У Републици Хрватској у службеној је упораби хрватски језик и латинично писмо. У појединим локалним јединицама уз хрватски језик и латинично писмо у службену се упорабу може увести и други језик те ћирилично или које друго писмо под увјетима прописанима законом„. Ето још једне потврде високог нивоа равноправности језика и писма у Црној Гори.
Шта се, дакле, крије иза захтева за промену нечега што нема потребе мењати?
Устав Црне Горе, у члановима 155. и 157. прописује да се одредба о језику и писму може променити у двофазном поступку: најпре, потврдним гласањем две трећине свих посланика Скупштине, а онда, потврдним гласањем три петине свих црногорских бирача на референдуму. Свестан је Мандић да је оваквом уставном поставком промена ових одредби дефакто зацементирана, па тражи алтернативне путеве у сазивању некакве „уставотворне скупштине“.
Уставотворна скупштина не постоји као институт у црногорском законодавству. Тог решења, поређења ради, нема ни у законодавству Републике Србије. Уставотворна скупштина се јавља у време револуционарних, радикалних преокрета, као и у време доношења првих устава у новоствореним државама. Јасно је да у Црној Гори не постоји ни једно ни друго, сем уколико Мандић и његови истомишљеници не планирају да, уз помоћ неке стране силе, не доведу до револуционарних, радикалних преокрета… за шта су већ једном били оптужени, 2016.
А када би се сазвала некаква „уставотворна скупштина“, не би се мењала само одредба о језику: писао би се сасвим нови Устав, онај и онакав по вољи Мандића и његових налогодаваца. По моделу рада Подгоричке скупштине – уз потпуну игнорацију домаћег правног поретка, јер циљ оправдава средство. Све то на штету не само свих осталих народа у Црној Гори већ, треба бити уверен, и на штету огромне већине оних који се изјашњавају као Срби. За ту тврдњу право нам даје положај Срба у Србији, под влашћу Мандићевих налогодаваца. Обим незаконитости, злоупотреба, радњи испод жита, корупције, бахатости… у Србији, насупрот обиму незапослености, скупоће, егзистенцијалне беде становништва, распаду здравственог и образовног система, апсолутно неквалитетној масовној стамбеној и инфраструктурној градњи, а све под велом „државне тајне“ – што резултира последицама попут трагедије у Новом Саду – модел је коме нико, апсолутно нико, а посебно Срби, у Црној Гори не сме да тежи.
Не треба, дакле, да чуди што се Андрија Мандић залаже за „уставотворну скупштину“ и током редовних гостовања у програмима србијанских режимских телевизија и у интервјуима пропагандним гласилима, од којих су нека некад била угледне дневне новине. Великосрпски шовинизам и хегемонизам, на коме је актуелна српска власт заснована, којим храни гладни народ Србије и којим покрива енормне крађе, пропусте, злоупотребе и бахатости, по једноставном мафијашком принципу тражи контра-услуге за сва давања и чинидбе. „Рука руку мије“, а онда се хорски синхронизовано на Мандићеве изјаве увијене у потребу обезбеђивања „равноправности“ за вазда угрожени српски народ – ако вам је та реторика позната од пре 35 година, у праву сте – укључе домаћи „стручњаци“, „аналитичари“ и првоборци из редова црногорских исељеника у Србији. Све је то перфектно испланирано и координисано у Вучићевој Србији, као и све остало што се користи у унутрашњој политици, јер овде важи правило „рејтинг = зарада“.
Оно шта треба да чуди, међутим, је изостанак квалитетних, доследних и оштрих реакција у самој Црној Гори. И то не само од правних стручњака, већ и пре свега, од оних који су од народа задужени да бране уставност и законитост: председника Црне Горе, председника Владе, судија Уставног суда, министра правде. У случајевима одбране независности, државног и народног достојанства, суверености и људских права – нема места ни политиканству ни политичарењу. Ни једна коалиција, ни једна владајућа већина није тога вредна. Председник државе, на пример, има људско право да опрости ако му неко увреди мајку, али по функцији коју обавља нема никакво право и не сме да опрости ако му неко на било који начин угрожава државу на чијем је челу.
Закључак је једноставан: на сваку претњу државној независности и суверености, на сваку назнаку угрожавања грађанске равноправности и покушај инсталирања једног народа као „наднарода“ са више права од других, ма колико деловали бизарно, неоствариво или шарлатански – треба реаговати енергично, бескомпромисно и без икакве толеранције. Па таман да вас је иста мајка родила, а не да вас само иста жеља за влашћу држи заједно.