Бројне су анализе како је времешни Доналд Трамп успео да, после једномандатне паузе, поново освоји Белу кућу. И да са значајном, не тако скоро виђеном разликом, победи Камалу Харис у трци за коју су све анкете говориле да ће бити најнеизвеснија икад.
Анализе су концентрисане углавном око два кључна момента. Први је садржина политике и предизборних обећања републиканаца, наспрам прилично млитавим политичким обећањима демократа. Други је реална чињеница – да се актуелни председник Џо Бајден прекасно одлучио да не учествује на изборима и препустио штафету Камали, уз премало времена да одради поштену кампању, а није је ни системски, током мандата, припремао да буде његов наследник.
Сасвим сигурно, оба та момента су у доброј мери значајна за резултате америчких избора. Ипак, чини се да се не сме занемарити нешто што у појединим визурама бива кључни разлог: укупна ријалитизација цивилизације, због чега бројнија и доминантнија маса необразованог, примитивног, сензацијама склоног, природно насилног, сујеверног, опијеног лажном величином, недовољно информисаног, недовољно афирмисаног… становништва… бира ауторитарне, крупноречиве, па чак и диктатури склоне лидере, који нуде шарену слику бољитка и величине домицилног народа. А то представља солидну супституцију за лош, неиспуњен, неквалитетан, досадан, бедан, мизеран, неостварен… живот, какав огромна већина тих људи реално води.
У САД, тај тип људи зову „реднекови“. Црвени вратови. Изворно, пољопривредни произвођачи чији су вратови изнад кошуље поцрвенели, због савијеног положаја током обраде земље. Имало је у томе одувек и подсмеха и елитизма, али је тек крајем прошлог столећа тај појам далеко превазишао изворно значење, и обухватио доминантно примитивне, политички и не само политички глупе, нискоинтелигентне, лаковерне и лажним шареним сликама склоне људе, који су, опет, у локалу, најчешће склони (или их оправдавају) оружју, пијанству, тучама, насиљу у породици, некад и сексуалном насиљу, педофилији, силовањима, па чак и инцесту. То су људи који некритички верују у поруке пласиране преко масовних медија, а чињенице радо прилагођавају сопственом интересу и тумаче како им одговара. То је, најзад, била и регрутна маса „Ку клукс клана“, а и дан данас је жижак расизма у Америци.
Када се погледају мапе расподеле гласова на изборима у САД, управо су слабије развијене и руралне државе с великим процентом „реднекова“ и малим процентом високообразованог становништва, дале највише гласова, а онда у укупној маси и потребан број електорских гласова Доналду Трампу. Односно, ђинђувама и шареним сличицама измењене реалности и примитивних страсти које им је понудио уз несебичну помоћ Илона Маска у креирању јавног мишљења. Таквом типу људи је, на пример, чињеница да се Трампу суди и тек треба да се суди за озбиљна кривична дела – чиме је на још један негативан начин ушао у америчку историју – управо значајан позитиван атрибут за његову идолизацију и гласање за њега.
Није, наравно, то увек довољно, па није и једино објашњење Трампове победе. Али ако у ову анализу укључимо све изборе у Европи у 21. веку и значајан раст деснице (која има своју базу у европским „реднековима“) лако уочавамо правило којим претежно економске али неекономским и незаконитим манипулацијама склоне елите, користећи приглупо и ријалитима контролисано становништво, добијају потребну већину за прегласавање оних који својим образовањем и могућностима интелектуалног промишљања лако и аргументовано доводе у сумњу мотиве и добре намере свих популиста.
Колико је опасно претварање демократије у владавину људи склоних извргавању закона и демократских тековина, уз помоћ масе која ће радије прихватити диктатуру него сопствена права, излишно је и помињати. Сада је основано плашити се да ће Трампов други мандат у Белој кући – а управо због снаге и статуса САД у свету – и уз асистенцију сличних режима и покрета, преобликовати свет са далекосежним последицама.