Није бесно устала, залупила вратима и отишла.
И даље ме је гледала.
Лагано је пила мерло.
Винска суза је клизила низ чашу.
Издајничка суза је склизнула низ њен образ.
Разочарање?
У вино или мене?
Мерло је био сјајан, знам.
Није бесно устала, залупила вратима и отишла.
А опет сам још дуго чуо
звук њених штикли на степеницама
док ме је полудовршена флаша мерлоа
оптуживачки посматрала са стола.
И њена чаша с трагом кармина
боје мерлоа
као сведок разочарања.
Она је остала,
да ме подсећа на талог љубави и крхотине живота.
Мерло сам попио.
Да се бар он не баци.